Susret♡

Anđeo Čuvar...

Christian p.o.v.

Tako mi nedostaje, volio bi da je tu kraj mene, u mom zagrljaju...

Tako mi nedostaju njene oči, naši pogledi, priče, njen osmjeh, naši zagrljaji, tako mi nedostaje ona...

Zašto se morala vratiti Thomasu, ako je to odmah mislila napraviti nije mi trebala uzvratiti onaj poljubac u parku, nije trebala ispreplitati ruke samnom, nije mi trebala dati nadu.

Mogla mi je odmah sve sasuti u facu, a ne ovako me vuči za nos...

Znam da sam je sam udaljio od sebe, ali sam ju isto tako pokušao i vratiti te sam se istinski pokajao za to, a ona mi se ovako osvetila. Nije morala ovako, mogao sam to izbjeći, ali se nisam želio slušati. Još od onoga dana kad sam je upoznao i ponudio joj turu gradom moje srce nije prestalo vapiti za njom, ali sada je slomljeno i rasuto, znao sam da joj nisam trebao dati svoje srce jer sam se bojao da će ga ispustiti. Mislio sam da je drugačija, da je posebna, jedinstvena, barem su mi tako od prvog dana govorile njene oči, ali bojim se da ništa od toga. Sam sebe sam osudio na par godine vojske možda mi to i pomogne da je zaboravim...

Trenutno se nalazim ispred škole, ako se to tako može nazvati, možda je više kao neka akademija. Ma ne znam ni sam .

Samo se nadam da će je u ovih par godina uspjeti zaboraviti i krenuti ispočetka...

/Nekoliko godine poslije/

Sutra mi je rođendan. Ne osjećam se nimalo drugačije, to smatram danom kao i svaki drugi, samo što su se na njega dogodile neke grozne stvari. Tako da jedva čekam da sutrašnji dan prođe, a i usput sutra će biti godišnjica Thomasove smrti...

Teško je naviknuti se da nekog s kim si toliko toga doživio više nema...

Ali u mom slučaju nije bilo tako, znam da je čudno, ali Thomas bi mi se svako malo pojavljivao, nešto kao duh, ali on to više voli nazivati anđeo čuvar...

Christian se uskoro treba vratiti iz vojske. Bojim se da će svi oni osjećaji koje sam godinama krila, izaći na vidjelo da će se slomiti pred njim...ali znala sam samo jedno ne smijem mu pokazati da mi je stalo.

On me je vjerojatno već odavno zaboravio...

X: El...

Čula sam tatu kako me zove, samo da nije nešto smislio za moj rođendan, nadam se da je zaboravio kad sam rođena...

Otišla sam u kupatilo oprati zube i sve što ide s jutarnjom rutinom, presvukla se iz pidžame i otišla dole... Naravno dole me je dočekala Anna koja se kreveljila kao neka krava, već sam znala što me čeka i to nimalo ne sluti na dobro...

Anna: „Hajde idi gore i spremi sve što ti treba, večeras spavaš kod mene..."

„Je li ovo vaša još jedna šala ili ?"

Anna: „Ne!" uvrijeđeno je odgovorila

Anna: A sad hajde gore idemo se spremiti ili imaš pametnijeg posla za raditi?

„Ne, nemam, evo me za tren."

Mislila sam možda mi se sreća ipak nasmiješila pa su zaboravili da mi je rođendan sutra, a ako bilo što sumnjivo napravim mogli bi se sjetiti što mi ni malo ne odgovara.

/.../

Trenutno sam kod Anne i Victorie i naravno one ne bi bile one da ne započnu sa svojim glupim šalama i pitanjima.

Victoria: „Opet si zamišljena?"

„Oprosti, jednostavno ne mogu si pomoći, samo odjednom odlutam."

Anna: „Nego El nas zanima što se događa s tobom u zadnje vrijeme, užasno si se promijenila više ne pričamo kao nekad, povukla si se u sebe od kako je Thomas umro. Mislim znam da te to sve streslo, ali zar se nisi već trebala oporaviti od toga, mislim ono nema ga već godinama..."

Lako je njima to reći, ali kad bi im rekla da Thomas nije stvarno otišao i da je tu, da mi daje savjete, da mi pomaže da zaboravim Christiana, da nikad ničeg ozbiljnog nije bilo između nas, da je znao da umire, da se zahvalio na svemu što sam učinila za njega...

„Nije lako samo tako pustiti nekoga tko je toliko toga napravio za tebe i tko je teške trenutke prolazio s tobom. Svu onu bol koju sam osjećala kada sam se posvađala s Christianom i kada me povrijedio Thomas ju je dijelio samnom. Tako da vama je to možda teško shvatiti, ali ga nije lako pustiti..."

Victoria: „Ajme El ti si ga stvarno voljela..."

Na to sam samo šutjela, jer ne bi shvatile, nitko ne shvaća osim njega.

Zato ne znam možda je i on samo plod moje mašte ili možda samo polako ludim, ali to mi pomaže, pomaže da prebrodim ovo suludo razdoblje u svom životu i da mogu nastaviti dalje bez ikakvih posljedica.

Ali ipak nisam mogla toliko šutjeti...

„Nisam, samo mi je bio poput brata kojeg nikad nisam imala i nisam željela da ode, ne ovako i ne tako brzo."

Anna: „Uredu je El shvaćamo, samo još nisi spremna krenuti dalje."

Victoria: „A da promijenimo temu?"

Anna: „Hmmm..."

„Možda bi mogli igrati neku igru, ili gledati neki akcijski film, možda komediju ili neku urnebesnu dramu?"

Anna: „Zašto ne."

/Sutra dan-Jutro/

Budi me zraka sunca koja je kriomice ušla kroz rolete te jedno „Sretan rođendan." Na što mi se krv u žilama zaledila i srce stalo. Kako su se samo sjetile?

Kada sam malo bolje pogledala vidjela sam da je to bio samo Thomas, sa svojim osmjehom od uha do uha.

Thomas: Zar si mislila da ću zaboraviti?

„Nadala sam se, ali sam znala da nema šanse da to zaboraviš... Usput sretna godišnjica smrti." Na to smo se oboje nasmijali.

„Fališ mi jako, nisam ovako zamišljala ništa od svega ovoga. Trebao si danas bit tu kraj mene..."

Thomas: Zar nisam?

„Mislim jesi, ali si trebao biti stalno tu, baš kao nekada, a ne da se pojavljuješ kao plod moje mašte."

Thomas: El ja nisam plod tvoje mašte, bio sam tu jer je moja zadaća bila da ti pomognem preći taj teški period, kad si došla živjeti kod svoga oca i jer nisi imala Christiana. Bio sam tu dok nisam ispunio svoju zadaću. Znaš svi smo tu s nekom svrhom, ja sam svoju svrhu ispunio i sada sam ovdje i čuvam te. Ne bi ništa promijenio čak i da mogu, jer znam da ćeš bez mene biti sretnija, samo što je tebi u to još uvijek teško povjerovati i znam zašto i u potpunosti te razumijem, ali ja ću još malo otići zauvijek. Ali zapamti jedno nitko nije mrtav dok ga pamtimo, na nama je da održavamo njegov duh živim.

Nisam mu stigla odgovoriti, jer su se Anna i Victoria probudile, pronašle su me u suzama, što ih je jako zabrinulo jer nikad ispred nikoga nisam plakala. Kasnije kada smo se svi smirili, krenuli smo meni doma, James je naravno došao po nas.

Cijelim putem su se njih troje smješkali i mogla sam pretpostaviti da su napravili neko sranje.

Došla sam doma i kada sam ušla u dnevnu svi su se derali: IZNENAĐENJE!!!!

Zašto, zašto, zašto...

Tako ne volim zabave iznenađenja, ne volim kad ljudi obraćaju toliko pažnje na mene, više ne volim svoj rođendan...

Da ste me pitali prije par godina, što želim za svoj rođendan vjerojatno bi rekla veliki party iznenađenja sa svim mojim prijateljima, puno poklona, alkohola i s mojim dečkom, ali jedini problem je ovdje što više nisam ista djevojka od prije par godina... Ne znam kako su to zamislili da se ja veselim i radujem kada je točno na današnji dan Thomas umro, kada sam na današnji dan prije par godina na svoj osamnaesti rođendan saznala da je cijeli moj život bio laž...

Kako da pređem preko svega toga i smijem se, plešem, pjevam. Kad znam da više ništa nije isto, od mene očekujem da se smijem, a najradije bi plakala. Okrenula sam se i krenula van, ali se ispred mene pojavio se on...