HAJDE DA SE VOZIMO

1.deo-Proslost ostaje u proslosti

I dok po,ko zna koji put,prolazim ovim parkom na pitu do stana,svaki pit zavrsim na nekom drugom mestu.Najgore mesto na kojem mozes biti je tvoj sopstveni um,rece neka pametna osoba i totalno je upravu.Iz kojoh misli me budi zvuk saobracaja koji prolazi preko pesackog prelaza koji moram da predjem da bi usla u svoju zgradu.Penjem se uz sive i sumorne stepenice kojika stizem do 3.sprata i svog stana.Odmah sa ulaza sam pocela da skidam sve sa sebe i potrcala pod tus.Posle skidanja prljavstinje iz spoljasnjeg sveta,sa casom nekog buckurisa ld smoothie-a,uz svom bade-mantilu,bacila sam se na kauc i zagledala u belu,lakiranu komodu.Ceo stan mi je bio u sivo-belim tonovima a ponegde je virela i crna boja.Tacnije,zagledala sam se u veliki,crni,sa srcima i ponekom lepom recju ram sa slikom mog sveta,moje porodice.Slika sa Coleovog punoletstva.Tata,majka,brat i ja.Sve je bilo savrseno do trenutka kada je sudbina odlucila drugacije....
Pre 9 godina
,,Hej Cole kada pocinje trka,pa vec je 22h"? Upitala sam brata koji je glavom ispod haube njegovog novog ljubimca Toyote 86 vrsio poslednje pripreme pre trke.
,,Trka pocinje onda kad je spiker najavi,imaju neke probleme sa policijom na putu." Rece podizuci glavu i zatvarajuci haubu.
Htela sam da ga smaram pitanjima o novom autu ali se oglasio spiker i rekao da trka pocinje za 10ak minuta i da svi trkaci stanu na svoje pozicije.
,,Ajde ulazi" Dobacio mi je Cole i brzimon svetlosti smo oboje uleteli u auto.
Stao je na svoju poziciju,a posle nekog vremena boje na semaforu su pocele da se menjaju.U jednom trenutku smo poleteli,ali bukvalno,Nasa narandzasta Toyota je povukla odjednom kao luda.Koliku god potreba imala da izbacim svoj adrenalin morala sam se suzdrzati jer Cole hoce tisinu.On kaze da sam talo moze da se skoncentrise na put uspred sebe i ja to postujem.Svako normalan bio se uplasio ove brzine i naglih skretanja,ali ne i ja.Oduvek sam volela ono,sto bi se reklo opasno,meni je to bilo interesantno i rizicno a to sam volela.Sve je odlicno islo dok se ispred nas neki nisu poceli da gude kontrolu i sudaraju se medjusobno.Cole u  pokusaju da ih zaobidje,zakacio ga je jedan iz te gomile a zatim je i Cole izgubio kontrolu.Sve cega se secam  posle udarca je bol i crnilo u mojim ocima.
Dok su me budili zvukovi raznih aparata,ja sam se migoljila.Cula sam par uzdaha i jedno glasno:,,Budi se,zovite doktora"!
Postavljali su mi milion pitanja o tome kako sam,kako se osecam,da li me boli ovde,onde...Ali meni ona uopste nisu dolazila do mozga.Na pamet mi je pao Cole.Kako li je on prosao?Bez obzira na njihova pitanja skupila sam svu snagu i tihim glasom ih upitala:,,Kako je Cole"?
Svi su odjednom ucutali i medjusobno se pogledali.Majka je pocela da place a otac ju je sa ledja grlio i nemo je smirivao.Nisam morala ponovo da postavim isto pitanje.Sve sam shvatila.Izgubila sam brata...
Danas
Posle tog dogadjaja godinama nisam prilazila automobilima,ali evo me,dan danas vozim.Vozim trke na kojima sam izgubila brata.Nemojte da me pitate zasto,jer nemam pravi odgovor.Znaju me po imenu Blody Mary i kroz godine sam se trudila da me zapamte,i jesu kao jednu od najboljih vozacica ulicnih trka.