vkook ff | Navučen sam na tebe

23.

Taehyung POV:

Seo sam na hodnik i obuvao crne kanađanke,stavio kapuljaču na glavi i zalupio vratima. Stavio sam ruke u džepove od jakne,i pogledao gore u nebo. Kiša naravno nije prestala da pada,ali morao sam da odem,ili nisam?

Nisam to želeo..da ga vidim sjebanog do bola,za ostale me je boleo kurac,ali za njega...i nije baš...

Tako razmišljajući o posledicama,nisam ni provalio da sam stigao ispred njegove kuće. Lupao sam mu na vratima,ali nije otvarao.

Šta ako mu se nešto desilo?
Šta...ako...?
Šta...ako...?

Kiša je opet počela da pada,ali sada sve jače i jače...Vikao sam iz sveg glasa njegovo ime,nije se odazivao...ponovo...

"JUNGKOOK...?!"
"JUNGKOOK...?!"
"JUNGKOOK...?!"

Jungkook POV:

Um...? Šta je to? Čujem lupanje na vratima da li je to on?

Iz moje mračne depresivne sobe,izlazim posle dva dana,bez hrane,vode. Sišao sam dole do ulaznih vrata i pogledao kroz ključaonicu. Da. To je bio on. Kim Taehyung.

Držao sam bravu...stegao sam je...Nisam želeo da ga vidim,mi da ga čujem njegov prelepi duboki glas. Posle nekoliko minuta,otvorio sam mu. Gledao sam u pod. Okrenuo se,zagrlio me je,ja njega nisam...hteo sam,ali nisam mogao.

"Jungkook..j.."
"Šta hoćeš?"

Pogledao me je začuđeno.

" Za onu opkladu,žao mi je...Pre sam mislio tako da želim da te iskoristim,ali sad nije tako...sad te želim,želim da budeš
 SAMO MOJ! "

Zatvorio sam vrata,naslonio sam se na njih i samo sam skliznuo na pod...opet sam...sa očima već spremnim za plakanje i usta spremnim za jecanje...

"Volim te..." prošaputao sam najmanjom mogućom česticom snage koja mi je ostala. Nadom da će se ova ulazna vrata otvoriti i da ću mu skočiti u zagrljaj...

Taehyung POV:

Čim je zatvorio vrata osetio sam krupne suze pune bola i mržnje na svojim obrazima. Ne sme me videti ovakvog. Ne sme niko videti ovakvog...Kada sam ja postao ranjiv? Verovatno onog momenta kada sam se vezao za njega,a to nisam smeo.

U tom trenutku sam dobio ogromnu želju da trčim,da vrištim,da prebijem svakog ko mi stane na put...Ali nisam imao snage više...