Kidnapped

55 |

Loren

"Može."-Emilio se složio.

"Kako je Ashley?"-Pitala sam dok smo hodali prema njegovoj kući. Ashley je njegova cura.

"Dobro je. Pita za tebe."-Rekao je. Nasmijala sam se.

"Ide veza?"-Pitala sam.

"Pa...."-Zastao je.

"Nemoj mi reći da si nešto sjebao."-Rekla sam iako sam znala da je nešto sjebo.

"Slučajno."-Odmah se krenuo opravdavati.

"Ajde,što se desilo, slušam."-Uzdahnula sam.

"Nisam joj dopustio da ide kod najboljeg prijatelja. Plakala je u sobi 2 sata."-Rekao je. Totalno sam znala kako se osjećala.

"Idiote."-Rekla sam i pogledala ga. "Jesi li joj se barem ispričao?"-Pitala sam.

"Jesam, ali tek sutradan."-Rekao je.

"Nemoj da se to ponovi i sve će biti okej."-Slegla sam ramenima.

"A ti? Što je s tobom? Nije prošlo ni tjedan dana da me nisi vidjela,a došla si u grad koji mrziš da me vidiš. Nešto tu nije uredu."-Rekao je otključavajući vrata svoje kuće.

" Došla sam se oprostiti."-Rekla sam i otišla u sobu od njega i Ashley. Kada sam došla bacila sam se na krevet.

"Oprostiti?"-Zabrinuto me pogledao.

"Da."-Potvrdila sam.

"K-kako? ? Zašto? Jesam li nešto napravio? A-ako jesam opr-"-Zaustavila sam ga.

"Nisi ti ništa. "-Rekla sam i dobila zbunjen pogled od njega.

I tako,objasnila sam mu sve.

"MOLIM?!?!"-Zavrištao je. "Imaš rupu u slijepom crijevu ?!?! I ne želiš se spasiti?!?!? Molim?!?!?! "-Vikao je na cijelu kući. Sreća da Ashley nije ovdje.

"Da,napokon ću umrijeti."-Sretno sam rekla.

"G-gdje ti je mobitel?"-Pitao je.

"Ovdje?"-Zbunjeno sam mu pokazala svoj mobitel. Oteo mi ga je iz ruku i brzo ukucao neki broj. Stisnuo mi je ruke da ne mogu do mobitela.

"Emilio? Dođi ovdje odmah!!"-Povikao je Renato u slušalicu i prekinuo poziv.

*****

Emilio je utrčao u kuću. Ja sam bila jebeno zaključana u sobi. Da! Zaključao me u sobu i zavezao mi ruke za stolicu i stavio mi povez preko usta.

Čula sam kako je Renato objašnjavao Emiliju moj plan. U kurac!

"MOLIM?!?!?! PA MORAM JE ODVESTI U BOLNICU?!?!?! GDJE JE?!?!?!"-Emilio je uspaničeno vikao.

Tada su se vrata otkučala. Napokon! Emilio i Renato su me odvezali i prisilno odveli u bolnicu. Doslovno prisilno.

Otimala sam se cijelo vrijeme,čak i na operacijskom stolu no nažalost sam zaspala jer su mi stavili ono na nos.

*****

Osjetila sam vrtoglavicu te sam otvorila oči. Crnjenje je polako prestajalo i sve sam više mogla vidjeti.

Oko mene je bilo sve bijelo. Krevet, ormar,prozor... Pogledala sam u svoju ruku i uočila ogromnu iglu u njoj. Fujj!

Onda mi se sjećanje počelo vraćati. Auto,operacijski stol.... Ne! Ne! Nemoj mi reći da ću preživjeti!! Ne!!!

Podigla sam lagano majicu koju sam imala na sebi i vidjela nekoliko šavova. Ljuto sam uzdahnula. I što sada? Ipak ću preživjeti? Ne! Ugh!

"Ma pustite me kod moje cura hoću biti ovdje kada se probudi!!!"-Vikanje Emilija odzvanjalo je kroz bolnicu.

"Mladiću ne možete još!"-Doktori su ga bezuspješno smirivali.

"Maknite se!"-Emilio se derao.

Odlučila sam ja to prekinuti. Digla sam se iz kreveta i nekako došepala do vrata. Jaka bol u trbuhu me presjecala ,no ignorirala sam.

****

Vote,com?