"Ja.. Izvinjavam se." Zamucam ponizno spustivši pogled. Otvorena šahta kroz koju bih propala bila bi manje strašnija i bolnija u odnosu na prizor koji imam ispred sebe.
Sama njegova prekorna pojava mladolikog izgleda sa glasom i stavom itekako odrasle osobe budi neminovan nagon za pokornošću i što je najgore od svega, poslušnost za vojni položaj u stav u mirno.
"Imaš li ti uopšte predstavu koliko ovo vozilo košta?!"
"Nemaš!" Progutam reč samoodbrane.
"Odeća na tebi i krzno mačke ne mogu pokriti ni pranje jednog jebenog stakla!"
"Nema potrebe da budete tako nepristoj..." Zaustim.
"Da li ti to mene opet prekidaš?" Kravata mu je prevrnuta preko ramena, a crna kosa razbrušena zbog nemirnih ruku koje nervozno prolaze kroz istu.
Nema ni jednu jedinu vidljivu modricu na sebi, a ponaša se kao da se upravo probudio iz kliničke smrti.
"Ne.. Ja samo.."
"Ti samo šta?! Nisi u stanju ni da pogneš glavu pred katastrofom koju si izazvala!"
"Morala sam reagovati inače..." Sevajuć pogled uzima mi zrak iz pluća i nemogućnost da završim započetu rečenicu.
"Delujem li ti kao neko bezvredan življenja?!" Njegova faca je istaknuta ispred mene i zbunjuje me još više.
"Ne naravno ali za mene životinja ima veću vrednost." Prolomim.
"Ma nemoj mi reći." Sarkastičan osmeh preplavi mu lice, a telefon u njegovom džepu koji još od trenutka incidenta ne prestaje da zvoni, napokon biva udostojen pažnje njegovim javljanjem.
"Molim!" Sa itekako jako drskim javljanjem.
Koristim njegovu distrakciju da nečujno uzmem svoj skejtbord, a zatim pobegnem glavom bez obzira. Drugi crni automobil koji mi ide u susret, koči naglo, i stvara mi prepreku prolaza kojom bih učinila svoj beg uspješnijim. Vozač koji istrčava iz istog vozila i doziva dotičnog "gospodina" od kog i bežim čini moju zamalo fantastičnu potpuno nemogućom.
"Gospodine da li ste dobro?" Čovek u crnom odelu sa prikladnim odstojanjem posmatra dotičnog zabrinuto.
"Molim Vas uđite u drugo vozilo. Najbolje je da se Hektor pozabavi sa vašim automobilom." Poslušnost dotičnog koji ide ka drugom jednako vrednom autu daje mi nadu da ću ovaj put uspeti da pobegnem.
"Šta da radim sa devojkom?" Sranje. Zastanem naglo.
"Pruži joj prvu pomoć." Hladnokrvno odbrusi.
"Još pitaš?! Zovi policiju. Zovi njene roditelje, ne intresuje me, pronađi način kako znaš i umeš. Želim izvještaj o svemu u roku od pola sata ukoliko misliš da zadržiš posao."
"Molim vas samo ne policijiu, učiniću bilo šta." Ovaj put ne želim da završim u domu za nezbrinutu decu. Ne sad, kad mi je ostalo svega nekoliko nedelja do punoletstva.
"Veruj mi, mnogo će ti koristiti neophodna edukacija o posledicama prometnih nesreća.
Na primer da se ulica prelazi pešačkim prelazom, a to su usput pruge od belog kreča." Okrenut mi je leđima dok prilazi autu sa suprotnog pravca.
"Nisam dužan da te učim kućnom vaspitanju koje je očigledno zanemareno od strane tvojih roditelja." Bodež koji mogu da osetim tačno kroz srce tera moje noge da se pokrenu u pravcu automobila u koji je upravo seo.
"Ti nemilosrdni drkadžijo!" Obrazi mi gore, dok nastojim da zadržim suze koje su na rubu da isplivaju na površinu.
"Oštećenje automobila i vređanje moje ličnosti koštaće te skupo!"
"Znaš šta. Izvoli." Saspem mu papirne novčanice u lice kroz prozor.
"Kupi sebi obraz za početak. Ne treba mi kusur!"
"Uhvatiću te kad tad! Znaš to zar ne?" Poslednje je što čujem, dok trčim prečicama ne osvrćući se nazad.
********
"Gde su ti namirnice?" Tetka Helena je vidno iznenađena dok prolazim pored nje, praznih ruku naravno.
"Ja.. Izgubila sam novac." Tiho izustim. Sramota me je, a ukoliko bih joj ispričala istinu bacila bih u vodu sva verovanja u kojima sam jako mirno, tiho i povučeno dobro dete.
"Ilaria pobogu. Samo sam ti tražila da odeš do prodavnice i doneseš potrebno." Tiho se izuvam i ostavljam starke u plakar sa obućom.
"Nisi ni svesna koliko mi je ova večera važna." Rukama prelazi preko čistog stolnjaka, dok pegla ravne linije iznova i iznova.
Sve o čemu trenutno mogu da razmišljam je mače. Gde li se sad nalazi? Previše je malo i nesvesno okrutnog okruženja u kom se nalazi. Danas sam ga ja spasila ali ko će sjutra?
"Osim toga što mi je gazda, Zejdon mi je pre svega drug iz detinjstva."
"Da li si ti to rekla Zejdon?" Naglo se trgnem na spomen imena, jer je Melson definitino danas spomenuo isto to ime.
Ako se radi o istoj osobi, a sigurna sam da jeste, s'obzirom da su Helena i Mejson "kolege", postoji mogućnost da ću ipak uspeti da ubedim tetku da mi sredi plivanje na bazenu koji gopodin poseduje.
Nikad pre toga nisam ni čula da takvo ime uopšte i postoji, a sad sam sigurna da se radi o Melsonovom gazdi.
"Da. Šta sa tim?"
"Da li je on Mejsonov gazda?" Upitam znatiželjno.
"Da naravno. Čekaj malo, nije valjda da i dalje ideš na bazen?"
Zvono na vratima javlja se kao spas iz ove neprijatne situacije.
"Budi mirna. I ne obraćaj mu se dok on to ne učini prvi." Šapuće ne dozvoljavajući mi da se pomerim dok nervozno korača prema vratima.
"Nisam planirala ni da ga upoznam do pre par minuta." Promrmljam tiho za sebe.
"Nadam se da ne zameraš što sam sa sobom doveo adekvatnu poslugu." Mističan glas obojen naznakama radosti mi deluje nedokučivo poznato.
"Ne naravno. Ionako nisam uspela ništa specijalno da pripremim." Helena nikad prema nekome nije delovala prijatnije.
"Uđite slobodno."
Da dolazi predsednik Bahama ne bi doveo sa sobom ovoliku poslugu koja mi se vrti ispred očiju.
"Ilaria priđi, ovo je moj gazda. Gospodin Zejdon."
Pogledi nam se susreću, a moj gostoljubiv izraz lica biva pretvoren u puku mimiku preneražene i prestrašene lutke. "Gospodin" ispred mene je ni manje ni više nego drkadžija kom sam sasula novac u facu.
Sranje.
Najebala sam i to jako.
