Trenutak tišine koji se čini besciljnim i dalekim, kao da čeka pogodan trenutak za moj put u sigurnu propast. Ne rukujemo se i moguće je da je to iz obostranog razloga. Ne, ne, definitivno nije.
Meni se ruka tresla, a sad osećam kao da je obamrla i stoga ne mogu ni da je pomerim. On nasuprot meni nonšalantno ignoriše Helenine reči, a zatim lagano skida sako sa sebe i ne gledajući me više.
"Nisam znao da imaš još jednog člana u kući." Dok dopušta svom zaposlenom da mu preuzme sako i okači ga na ofinger, konstatuje činjenicu kojom mi daje nadu da me možda i neće ošpijati.
"Ilaria je moja sestričina.
Doselila se kod mene pre nekoliko nedelja." Helena je iznenađena, a možda samo umišljam dok prestravljeno očekujem njegov sledeći potez.
"Svejedno." Promrmlja nezaintresovano, a zatim zakorači prema dnevnom boravku. Usput i zavrne rukave od košulje ističući neosporivo čvrste podlaktice koje bi mogle da me udave u milisekundi.
Iznenađujuće je čudan, a sto posto sam sigurna da me je prepoznao. Gde je onaj bezdušni neotesani snob od danas? Kad malo bolje razmislim želela bih da se ne pojavljuje.
"Vidim nisi ništa menjala po pitanju celokupnog enterijera." Nakon što promotri prostoriju oko sebe i iznova skrene pogled prema meni, shvatam da sam se ukočila, ponovo.
"Prošlo je mnogo vremena od tvog prošlog dolaska. Od posla i novonastalih obaveza nisam ni uspela da razmišljam o bilo kakvim izmenama." Ilaria mu prilazi, a zatim sedne na stolicu preko puta njega. Dozvoljava kelneru da joj uruči čašu vina.
"Sećam se tvog šofera koji nas je stalno kritikovao i jurio dok smo bili deca, Hektor se beše zvao? Ne pamtim kad sam ga zadnji put videla. Gde je on?" Iskra radosti pojavljuje se na Heleninom licu.
"Otpustio sam ga." Hladnokrvno odgovori, a bolna žaoka me pecne ravno u dušu.
"Zašto ako mogu znati?" Helena je iznenađena.
"Izneverio je moje poverenje."
"Moj život, bez imalo lažne skromnosti, od neprocenjive vrednosti, izložen je riziku zahvaljujući njemu." I evo ga, izdajica i narcis se vraćaju na scenu. Sigurno sad ja dolazim na red, bolje mi je da bežim.
"Kako to misliš?"
"Prilikom mog povratka danas, verovala ili ne udarili smo u banderu. Devojka nam je bezobzirno izletela nasred puta." Njegove kobaltno plave oči sevaju prema meni i smrzavaju mi sve nerve koje posedujem.
"Kako je to uopšte moguće? Mislim svi su živi i zdravi zar ne?"
"Jednostavno je. Mala će morati da plati štetu inače ću se pobrinuti da njeni hranitelji saznaju."
"Hranitelji. Kako znaš da je usvojena?"
Žmurim i sve što želim je da se probudim iz ovog groznog košmara ali njihov razgovor ne prestaje i stoga moram da proživljavam pakao stvarnosti.
"Imam ja svoje metode. Neću se smiriti dok joj ne utančim vaspitnu meru. Iz dana u dan će morati da ispašta zbog svoje greške."
"Zajebavaš me?" Uplašeno se izlanem.
"Ilaria koji ti je?!" Helena me ljutito pogleda, a u Gospodinovim očima vidim puku razonodu.
"Ja.. Moram da učim, sutra imam jako važan ispit. Potpuno sam zaboravila." Slažem, a zatim naglo ustanem sa stolice.
"Siguran sam da imaš." Udostoji me svog ironičnog odgovora.
Teško pokrećem paralizovane noge prema spavaćoj sobi i molim se u sebi da Helena ništa neće saznati, a čisto sumnjam da neće.
*************
"Nije ti trebalo onakvo ponašanje." Helena je ljuta, ali spoznaja da još uvek nije saznala istinu čini me opuštenijom.
"Mislim, tip je očigledno snob. Iz aviona se vidi da nema čistu u glavi." Spuštam knjigu na krevet i govorim ono što zaista i mislim.
"Ti ga ne poznaješ na isti način kao i ja."
"Vidi Ilaria, odrasli smo zajedno. Celo moje detinjstvo vezano je za gospodina Zejdona. Bili smo najbolji prijatelji." Plah tuge preplavljuje njeno lice i shvatam da i nije baš toliko ravnodušna prema njemu.
"A ovo večeras je čist dokaz da on svoje prijatelje ne zaboravlja. Sve što posedujem imam zahvaljujući njemu.
"Zašto ga oslovljavaš sa Gospodine?" Usudim se da upitam. Mislim mladi su oboje, Helena ima dvadeset tri godine, a on je zasigurno godinu ili dve stariji od nje.
"Imao je jako teško detinjstvo. Nadmena okolina i loši životni trenutci su ga napravili takvim kakav jeste. On tako želi, a ja nemam ništa protiv toga." Dok slaže peškire primećujem da ni Heleni nije baš svejedno ali neosporno je da tu postoji nešto dublje između njih dvoje. Nikad je pre nisam videla ovakvu.
"Ko je sad?" Lecnem se sa kreveta, začuvši zvuk zvona na vratima. Možda se dotični predomislio i sad želi sve da ispriča Heleni.
Trčim za njom u nadi da je prestignem ali ne uspevam u tome.
Uzdahnem olakšano ugledavši Melsona iza zatvorenih vrata.
"Helena potrebna mi je tvoja pomoć." Zadihan je što mi nagoveštava da ovo neće izaći na dobro.
"Melsone šta ti je? Šta se dešava?"
"Gospodinu Zejdonu je jako loše." Teško izgovori, a ja shavatam da to baš i nije loša vest. Ništa manje i ne zaslužuje.
"Da li ste zvali doktora?" Helena uspaničeno traga za svojom obućom.
"Ne želi ga."
"Nikad se neće dozvati pameti."
"Gori. Bukvalno bunca u snu i znoji se prekomerno. Mislim da će da odapne!" Melson je uspaničen. Mislim i ja bih bila da mi je posao u pitanju.
"Kako je to uopšte moguće?! Do malopre je bio sasvim dobro." Helena konstatuje dok uzima tašnu.
"Ne znam ni sam. Možda je otrovan."
"Moj gospode on nije normalan."
"Ilaria brzo mi dodaj torbicu sa lekovima." Trenutno jedem išler i razmišljam da li da je poslušam i odreknem se ove neodoljive poslastice.
"Ne želi lekove, ne želi doktore, a ne želi ni pomoć služavki. Taj čovek će me načisto izludeti."
"Mora li i u ovim trenutcima biti tvrdoglav kao mazga?! Šta onda želi dođavola?!" Helena ga ignoriše i navlači platneni kaput spremajući se za polazak.
Melson se dobro nakašlje, sakupi preko potreban zrak u plućima, a zatim izgovori.
"Želi tebe Ilaria."
Zagrcnula sam se zalogajem.
