Popriličan deo našeg puta dotični razgovara na telefon i ugovara sastanke. Nehotice, odnosno, predostrožno ga posmatram i razmišljam da li se ikad uopšte nasmejao. Neosporno je da nikad u životu nisam videla ovako privlačnog muškarca koji je samom svojom pojavom učinio da osetim divljinu u sebi, za koju nisam ni znala da postoji. Međutim, njegovo ponašanje i njegov stav čine da ga istovremeno mrzim do beskraja.
Shvatam da mi i nije baš dobra ideja da ga ovoliko gledam i s'toga okrećem glavu prema prozoru.
Posmatram u zatamnjena stakla njegove limuzine i prvo što mi pada na pamet je moje ubistvo!
Kad malo bolje razmislim, njegov vozač je tu, a postoji i Helena, moja tetka, sa kojom se poznaje od detinjstva i zbog toga brzo izbacujem ovu suludu ideju iz glave. Mislim, ne bi njoj nikad učinio ništa nažao.
"Ko je bio onaj momak?" Njegovo pitanje me trzne iz bujne mašte.
"Prijatelj." Kratko odgovorim. Opširno bih mu ja objasnila ali je poslednje što želim da budem prekorena.
"Brzo si se uklopila u novu sredinu." Konstatuje.
"Gde me vodite?" Smognem snagu u plućima i upitam.
"Mnogo sam razmišljao i shvatio da je tvoj dug prema meni abnormalan. Moglo bi se reći neprocenjiv." Hladnokrvno izgovori.
"A oproštaj?" Tiho zaustim.
Njegov smeh odjekne skučenim prostorom između nas učinivši da i sam vozač malo sleti u krivinu. Kad malo bolje razmislim više i ne želim da se smeje.
"Zaista misliš da je život tako jednostavan i da je nakon uvrede koju si mi priredila oproštaj dovoljan?" Ne dišem opkoljena njegovim prekornim pogledom.
"Ne." Teško progutam odgovor.
"Tako sam i mislio."
Auto se zaustavlja, a nakon što sama otvorim vrata i izađem shvatam da se nalazimo ispred jednog tržnog centra. Idem za njim na umerenom odstojanju, a moja znatiželja još više raste onog trenutka kad uđemo u jedan butik.
"Gospodine Zejdone dobrodošli. Kako Vam možemo pomoći?" Dve radnice nam idu u susret sa blagonaklonim osmesima, a kad primetim da me odmeravaju, spuštam svoj pogled na pod, posmatrajući ofucane starke koje nosim.
"Pobrinite se za nju." Ustuknem na Zejdnonov pogled i uspravim se nanovo.
Ne znam kuda ovo vodi ali nerado dozvoljavam radnicama iz butika da me odvuku u kabinu za presvlačenje.
Prihvatam razne odevne kombinacije, isprobavam ih, smejem se samoj sebi. Jednostavno tražim ironiju u svemu ovome jer ne želim da razmišljam negativno. Možda će ga moja ravnodušnost navesti da me ostavi na miru. Sigurno mu smeta što znam biti drčna i neposlušna.
Posmatram pink letnju haljinu koja mi se pripila uz svaki deo tela i po prvi put se osećam kao prava devojka koja zapravo i poseduje obline.
Stidljivo izlazim iz kabine i susrećem se sa Zejdonovim pogledom koji me par sekundi skenira od vrha do dna.
Vazduh oko mene postaje tesan, mogu da osetim peckanje na osetljivim zonama i zbog toga se neugodno meškoljim na mestu.
"Šta kažete gospodine? Zar nije predivna?" Jedna radnica je pored mene i glumi oduševljenje. I ja bih jer je cena koju sam videla na istoj mnogo skupa. Treba to prodati!
"Dekolte." Spustila sam glavu i pogledala predeo oko svojih grudi. Nije mi se čak ni videla linija koja ih pretpostavljam spaja zahvaljujući push-upu. Pamuk je dosezao taman toliko da ih prekrije.
"Šta nije u redu sa njim?" Zbunjeno sam upitala vrativši pogled na Zejdona.
"Previše je izložen." Kratko je odgovorio. "Presvuci se." Dodao je.
**************************
Crno bela karirana košulja koja mi je zakopčana do grla i crna suknja koja mi doseže do ispod kolena i nije loša odevna kombinacija koju je dotični izabrao za mene, samo još ne znam zbog čega.
Nakon što uđemo u firmu, oluja raznoraznih ljudi, obučenih formalno i prefinjeno, muti mi vid i čini moje kretanje još težim.
Klimam glavom na svako pristojno javljanje "Gospodinu Zejdonu" ali jednostavno ne mogu da ih pohvatam sve. Još se pri svemu tome nabadam na sopstvene štikle pokušavajući da ga sustignem ali naizgled bezuspešno.
Sad shvatam zašto toliko ignoriše ljude. Pa sve i da hoće ne bi uspeo da uzvrati pozdrav svima ponaosob.
Vrata od lifta, gde je i Zejdon, se zatvaraju, a ja ne stižem da uletim.
"Zejdone!" Izlanem se u nadi da će ih nanovo otvoriti.
"Zejdon malo sutra! Ovde sam tvoj šef." Nakon što mi ustupi mesto pored sebe i ošine me svojim zenicama, ćutim celom vožnjom liftom i psujem u sebi.
"Ne poznaješ me, ne misliš i ne dišeš. Tu si da slušaš naredbe, izvršavaš ih u rekordnom roku bez ikakvog progovora ili bilo kakvih pitanja." Ne mogu da sustignem njegove refleksno užurbane ali staložene pokrete i konstantno zapinjem iza njega.
Oprostite gospodine efikasni nisam vas prepoznala.
"Papirologija mora biti završena na vreme. Prekovremen rad ne plaćam. Smatram ga odličnim odrazom neefikasnosti, nemara i nerada." Sranje, pašću ako ovako nastavi.
"Razumela?"
"Da." Zamucam.
"Šta da?"
"Da Gospodine Dowson." Izrecitujem.
"Tako je već bolje."
"Naše igrice nisu u sklopu standarda koje posao zahteva."
Kakve proklete igrice.
"Zahtevam pokornost i poslušnost bez postavljanja suvišnih pitanja."
"A slobodni dani?" Usudim se upitati.
"Nema slobodnih dana. Jasno?"
"Da, naravno. Sve je kristalno jasno." Klimam glavom kako bih ga uverila u svoju laž.
"Odlično. Baci se na posao."
"Kristina, moj asistent, pobrinuće se da za kratko vreme savladaš papirologiju do tačnina." Mahnem devojci u znam pozdrava, jer nema šanse da joj smem prići i pružiti ruku.
"A šta ću ja biti?" Upitam malo glasnije.
"Moj asistent." Za divno čudo dobijam odgovor.
"Sad ste upravo rekli da je Kristina vaš asistent." Zbunjeno prokomentarišem.
"Jesam li?" Sevne me svojim olujnim pogledom, a zatim se okrene prema pomenutoj.
"Kristina." Dozove je toliko tiho, da i sama jedva čujem da je upravo izgovorio njeno ime.
"Da Gospodine Zejdone." Sa fasciklama u rukama, devojka je već ispred njega, zadihana i preplašena.
"Otpuštena si." Izgovori bez ikakve empatije.
"Imaš li još nekih pitanja?" Nanovo se okrene prema meni.
Nemam. Sve mi je jasno! Školu bolje i da ne pominjem!
"I još nešto. Zaboravi na Helenin smeštaj. Od sad pa nadalje spavaćeš kod mene." Poslednje je što čujem nakon što zalupi vratima svoje kancelarije.
