Kad sam saopštila Heleni da ću živeti kod Zejdona i povremeno raditi kod njega, negodovala je tu ideju i bila je jako ljuta. Međutim, obrazloženje da mi je potreban novac za koledž koji mi ona nikako ne može obezbediti i priuštiti malo je smekšao njenu narav.
Sigurna sam da i ona želi da što pre odrastem i osamostalim se jer nije navikla da odgaja odraslo dete. Spletom okolnosti, nakon što je moj brat misteriozno nestao, morala je da preuzme starateljstvo nada mnom. Mada dve nedelje koje me dele od punoletstva svejedno bi učinile da tražim način kako da nastavim dalje.
Nakon što završim telefonski razgovor sa njom, obučena u pidžamu, padam na krevet kraljevske veličine koji mi je dodeljen od dotičnog gospodina i trudim se da uživam bar u ovom osećaju udobnog i mekanog dušeka poda mnom.
Svesna sam da je jedna laž dodala još jednu i bojim se da će se nizati jedna za drugom u nedogled i da se na kraju neću moći iščupati iz Zejdonovih kandži jer ne postoji osoba koja bi me spasila iz cele ove situacije.
Imam osjećaj da još uvek nisam ni zaspala, a već čujem zvono alarma za školu. Nerado uzimam telefon u ruku i bezuspešno tragam za tipkom za gašenje. Primičem telefon bliže sebi, a slova koja ugledam na ekranu, novog telefona koji mi je uručen od strane dotičnog, teraju moje oči da se širom otvore dok pritiskam zelenu tipku za javljanje.
"Ilaria." Njegov glas je potpuno normalan i opušten.
"Da. Da Gospodine Zejdone." Promuklo izgovorim nadajući se da još uvek sanajam.
"Vreme je za trčanje." Hladnokrvo izgovori.
"Koliko je sati." Okrećem se prema prozoru i mogu da primetim da je još uvek mrak.
"Četri ujutru." Udostoji me svog nenormalnog i apsurdnog odgovora.
"Mora da se sališ sa mnom." Promrmljam rasanjeno, dok moj mozak vrišti iznutra.
"Za pet minuta da si ispred." Prekine mi slušalicu.
Teško pružam umorne noge na pod i protežem ruke koje me bole. Pakao može da počne!
"Čemu sve ovo?" Posmatram ga kako sa zagreva i radi zgibove na trotoaru pokraj vile i ponaša kao da je normalno uobičajeno vreme za trening. Sva sreća pa sam uspela da pronađem šorc na vreme inače bih morala da trčim u pidžami.
"Kondicija je majka zdravlja." Udostoji me svog odgovora.
"Ja sam potpuno zdrava. Mogu li da preskočim?." Nervozno upitam.
"Trči za mnom i ne pričaj previše. Pre ćeš ostati bez kondicije." Izgovori autoritativno, a zatim kreće vatrena trka.
Ja mora da sam luda. Definitivno jesam!
On tako skladno i lagano trči kao povetarac, dok ja trčim iza njega i proklinjem svaki njegov izvajan mišić u sebi.
Listovi na njegovim nogama su čvrsti i iskonstruisani do granice savršenstva. Mora da ceo život trenira. Majica mu je okupana znojem i shvatam da previše zurim u njega umesto na put ispred sebe.
Osećam graške znoja koje mi se slivaju niz čelo i shvatam da mi nestaje kondicije. Naglo zastajem pokušavajući da dođem do daha. Ima da se prospem nasred ulice.
"Izvoli. Očisti lice." Skida znojnik sa svoje ruke i dodaje mi ga. Dok ga primičem svom licu mogu da osetim opojan muški parfem koji se širi pod mojim nosnicama.
Da li sam luda ako baš sad u ovom trenutku razmišljam kako se naši znojevi spajaju. Mislim on je čistio svoje lice okupano kapljicama umora, a ja sad upravo činim to isto.
"Prokletstvo paparaci." Škljocanje foto aparata koje se javlja niotkuda me trza iz bolesne seksualne fantazije. Prihvatam njegovu ruku koja me vuče prema parku koji se nalazi u neposrednoj blizini.
Provlačimo se kroz gusto rastinje, a zatim me tera da čučnem dok on pažljivo osmatra okolinu.
"Zaglavljen sam sa Ilariom u žbunju." Razgovara sa nekim na telefon i objašnjava našu trenutnu lokaciju.
"Pogledaj me samo. Osećam se kao robijaš." Odmahne nervozno rukama i mogu da primetim da ima jednu posekotinu na laktu.
"U mom kraju ljudi su učili brže i bolje zahvaljujući zadobijenim modricama prilikom obuke." Ustanem i ukažem mu rukom na njegovu povredu.
"U mom detinjstvu nisam ni izlazio iz kuće. Sve čega se sećam su privatnici, lekari, moji roditelji i moj ljubimac." Po prvi put primjećujem primese tuge i očaja u njegovom glasu.
Pokušavam da mu priđem ali se spotičem od kamen. Tragediju od sigurnog i bolnog pada sputavaju njegove ruke koje me hvataju za struk učinivši da padnemo zajedno ali koliko toliko bezbednije.
"Zato ste tako pedantni i neuračunljivo nemilosrdni." Leđima oslonjena na njegovim rukama odbrusim.
"A ti tako prljava i prgava." Izvuče jedni ruku, skoro neprimetno, a zatim je spusti niz moj struk dok mu ista kao omađijana nalazi put do moje butine.
Raširio mi je noge i prislonio se celim telom uz mene. Dahnula sam mu u vrat ne uspevši da obuzdam strast koja mi je preplavila svaki nerv čim su njegove krupne šake pritisnule moje butine sa tolikom požudom koja me je takla ravno u osetljivu srž izazvavši trenje čitave unutrašnjosti.
Njegova erekcija je tvrda i oslonjena na mojim preponama. Mokri i oznojeni pripijeni smo telima, a taj osjećaj je razarajuć i neopisiv. Čini da vlažim na mestu za koje nisam ni znala da je moguće.
"Sa tobom mi i kalkulisanje postaje zagonetna misija." Osećam njegov dah tik pokraj mog obraza. Usne su nam toliko blizu, gotovo da se dodiruju, a moj jezik toliko vapi da oseti vrelinu i žar njegovog. Sklapam oči i toliko silno želim da se to desi.
"Gospodine stigao sam." Melsonov glas nas trza iz neprimerenog položaja i čini da se naglo razdvajamo ponašajući se kao da se ništa nije desilo.
I ceo put nazad je isto tako. Osećam se posramljeno i čudno, želim propasti u zemlju jer sam sebi ovo dozvolila. Zejdon nasuprot meni potpuno smireno obavlja telefonske razgovore i ignoriše me celim putem. Stižemo i ispred vile, a ja se usuđujem još jednom ga pogledati. Međutim on to ne čini prema meni.
Izlazim iz auta, a prizor koji ugledam ispred sebe prosto me prenerazi još više ako je to uopšte moguće.
"Trevise šta ti radiš ovde?"
Da li vam se sviđa moja priča?
Nadam se da mi ne ide loše?
