"Ilariu?!"
"Mene?!"
Dva pitanja u istoj sekundi i dva zbunjena pogleda ponesena nevericom.
"Jesi li siguran da je nju pozvao?" Helena ne odustaje, a sve za šta se istinski molim jeste da je u pravu.
"Zovni mi onu malu rospiju što živi kod Helene. Siguran sam da je upravo tako rekao." Melson nastoji da ga izimitira ali takvog snoba je jako teško potrefiti.
Gotovo je ali sa mnom. Taj čovek će me uništiti!
"Onda pretpostavljam da nemamo drugog izbora." Helena sleže ramenima, a zatim mi upućuje prekoran pogled zbog kog htela to ili ne već napuštam prostorije njene montažne kuće.
***************
Hodam prefinjenim hodnikom dok pod nogama osećam glatkoću skupocene lakirane drvenarije. Ceo prostor, okružen mnoštvom vrata, oivičen je raznoraznim slikama, lusterima i zavesama zlatne boje.
"I molim te koliko god bila ljuta ili besna na njega ne zaboravi na upotrebljavanje reči "gospodin"." Melson me upozorava.
"Gospodin moj klinac. Šupčina na kvadrat." Promrsim neprimetno.
"Ja ću pokucati, a ostalo je na tebi. Budi dobra." Blago me potapše po ramenu, a moji zubi odjednom počinju da cvokću ali ne od zime već zbog straha.
Nakon što dobijam dozvolu, tiho otvaram vrata.
"Tu sam gospodine." Još tiše izgovorim. Leži na krevetu. Mislim tip je očigledno bolestan tako da čisto sumnjam da je neka vrsta osvete u pitanju.
"Priđi bliže." Kaže mi.
Ovaj deo me podseća na neku tevenovelu. Ako se već ne radi o osveti postoji mogućnost da je nešto sasvim drugo u pitanju.
On je mlad i ne može biti moj otac. Previše je bogat da bi imao bilo kakve srodne veze sa mnom. Njegov ten je za nijansu tamniji od mog i nemamo čak ni kožnu povezanost. Ne potičemo iz istih krajeva. Šta onda do đavola ovaj tip želi od mene?
"Sedi." Oh sranje. Sad sigurno sledi onaj pogubni trenutak u kojoj famozna istina uništava sve. Onaj kobni iz španskih sapunica gde ja treba da se prenerazim ili onesvestim nakon razotkrivene istine koja će uslediti.
"Ne mogu da verujem da sam do ovoga došao." Izdahne poput istinskog bolesnika.
"Da li vi.. Da li ovaj.. Umirete li?" Nije baš kao da mi je drago.
"Ne umirem."
"Međutim, postoji velika mogućnost da će se to dogoditi ukoliko se lično ti ne pobrineš za mene."
"Kako vam ja mogu pomoći?" Upitam iznenađeno.
"Šta si mi stavila u jebenu hranu!?" Stisak njegove ruke na mom laktu je neugodan i bolan.
"Ja?! Ništa kunem se, uostalom lično se vaša posluga brinula o tome. I sami ste videli da se nisam pomerila sa mesta." Zaječim pokušavajući da se otrgnem iz njegovog stiska.
"Ima smisla." Sablasno odgovori, a zatim mi pusti ruku.
"Skuvaj mi čaj." Hladnokrvno kaže.
"Oprosti?"
"Odmah."
Ne čekam ni sekunde, a već trčim prema kuhinji.
"Šta je rekao? Šta želi od tebe?" Melson mi stoji iznad glave dok pokušavam da pronađem džezvu.
"Čaj." Mirno kažem.
"Cela posluga je na nogama i šizi od panike, a on želi jebeni čaj!"
Tu se u potpunosti slažem sa njim.
