Zakasnila sam na prvi čas što je još jedan neopravdani u nizu ostalih ali drugi nema šanse da propustim. Već pola sata stojim ispred kabineta, čekajući zvono za početak istorije.
"Kakva sam? Imam li možda previše šminke na licu." Dve devojke takođe stoje nasuprot meni i dogunđavaju se. Jedna je plava i moram priznati da joj punđa od pletenica jako dobro stoji.
"Evo ga ide. Pravi se da ga ne primjećujes. Sigurno će ti se javiti."
Čujem zvono, a zatim pokušavam da se mimoiđem sa učenicima koji jure kao ludi i izlaze iz kabineta u koji ja želim da uđem, kao da se zemljotres odvija unutra.
"Trevise ideš ili ne?" Čujem povik momka koji trči niz stepenice sa rancem preko ramena.
"Ovaj čas definitivno ne želim da propustim." Poznati glas mogu da osetim tačno pokraj svog uva. Previše mi se primakao.
"Poznajemo li se?" Okrećem se prema njemu i pogađam osobu koju sam i slutila da ću videti. Onu istu osobu iz svlačionice. Muške svlačionice.
"Ne bih rekla." Glumim zbunjenost, a zatim ulazim u kabinet. Kao što sam i pretpostavljala samo prva klupa je prazna.
"Imaš tako lošu memoriju?" Bez pitanja sedne pored mene i spusti svoj ranac na sto.
"Ne. Samo se trudim da neprijatne situacije zabijem duboko u jednom kutku sebe." Mrmljam tražeći jedinu praznu svesku koju imam.
"A postoji li neki način ili neka tvrda stvar koja to može izbiti iz tebe?"
"Nažalost ne. Nije da nisam pokušala." Ozbiljno odbrusim.
"Trev danas ne sediš sa mnom. Ko je ona?" Devojka sa punđom koju sam videla pre nekoliko minuta mu se obraća.
"Moja devojka." Odgovori ravnodušno.
"Ne..nisam." Ulazak profesora me smetne da budem malo glasnija.
"Šta izvodiš ti?" Tiho prosikćem.
"Slušaj me dobro. Ti i ja smo imali onaj momenat." Olovka sa kojom pišem gradivo sa table biva mi oteta. Očigledno lik želi moju pažnju.
"Koji momenat?" Upitam zaintresovano.
"Ti ulaziš u svlačionicu, izgubljena u prostoru i vremenu, pogledi nam se susreću, ja sam go..."
"Dobro!" Zaustavim ga, a onda se umirim naglo jer me prekoran pogled profesora upozori na to.
"Ne želim da slušam dalje." Tiho dodam nakon što primetim da je profesor nanovo okrenut prema tabli.
"Mnogo si lepa kad se zarumeniš." Ovim rečima mi ubije i ono malo srama što imam.
"Nema potrebe da mi se ulizuješ kako bi skinuo neku devojku sa grbače. Mogao si lepo da me zamoliš za pomoć." Kažem mu smireno.
"Zašto misliš da mi je potrebna pomoć kako bih odjebao neku ribu?"
"Očigledno zato što lažeš. Fore koje prosipaš su izlizane i smešne." Ozbiljno uzvratim.
"A od kud ti to da lažem?" Ovaj lik se očigledno zeza sa mnom postavljajući toliko puno pitanja.
Okrenem glavu nanovo prema njemu, a zatim mu ozbiljno odgovorim.
"Ja nisam tvoja devojka."
"Ti jesi moja devojka. To što ja nisam tvoj momak to je već druga stvar."
Par trenutaka razmišljam o tome šta je rekao, a onda shvatam da me je potpuno zbunio jer nemam adekvatan odgovor. Uzimam svoju olovku iz njegovih ruku naglim potezom i nadam se da bar ovaj čas nećemo voditi dalju konverzaciju.
*****************
Uspela sam, preživela sam ovaj dan. Kad malo bolje razmislim ova škola i nije tako loša. Očekivala sam maltretiranje od učenika s'obzirom da sam još uvek nova i teško se prilagođavam nepoznatoj okolini.
"Ira! Ira!" Izgleda da postoji jedna osoba koja će me doživotno terorisati psihički.
"Šta hoćeš Trevise? Zašto ideš za mnom?" Upitam po malo nervozno posmatrajući ga kako mi polako ali sigurno prilazi nasred školskog dvorišta.
"Novopečeni parovi to rade. Mislim da je red da te otpratim do kuće."
"Slušaj, znam dobro kako ovo sve funkcioniše. Ja sam nova devojka u školi, momcima je to zanimljivo, ona je sama, nema nikoga da je zaštiti, a onda im uvek na um padne opklada i igra može da počne." Podignem ruke u vazduh, a zatim se okrenem i nastavim svojim putem.
"O kakvoj opkladi govoriš?" Zbunjen je ili samo glumi.
"To je sve što si čuo?" Upitam jer mi je mnogo trebalo da sve izbiflam u sekundi.
"Ne ali ne poričem da te želim strpati u krevet." Hladnokrvno izgovori.
"Slušaj me dobro. Ti i ja. Mi smo mnogo različiti shvataš." Pokušavam da mu objasnim, a ne znam ni sama šta. Samo želim da me ostavi na miru.
"Nisam znao da si bogata." Njegov pogled iza mene kao i njegove reči me ukoče na mestu. Okrećem se i imam šta da vidim. Zejdonovi ljudi su došli ni više ni manje nego sa limuzinom po mene.
"Nisam ni ja." Promrmljam razočarano jer očigledno ni u školi ne mogu imati svoj mir.
"Taj motor je tvoj?" Gledam ga kako stavlja kacigu na glavu i razmišljam kako bi bilo dobro pobeći sa njim. Svejedno bih se večeras morala vratiti kući, a Zejdonov gnev me ne bi zaobišao.
"Ne. Slučajno mi paše pod nogama dok ga palim ključevima." Odgovori mi dok daje gas.
"Deluješ mi kao neki delikvent." Iskreno mu dobacim.
"Pristaješ li onda da idemo u štetu?"
"Gospodin Zejdon me čeka." Odgovorim pomalo bezvoljno.
"Ko je gospodin Zejdon.?" Upita znatiželjno.
"Veruj mi ne želiš znati." Pomalo utučeno odgovorim, a zatim se zaputim prema kolima.
"Ira!" Nanovo se okrenem na glupi nadimak koji je skraćen od mog imena.
"Želim te videti ali van škole."
"Samo sanjaj." Ne odolim, a da mu se ne osmehnem na upornosti.
Kad primetim da se Trevis dovoljno udaljio, besno koračam prema autu spremna da zadavim Melsona ili bilo koga od njegovih kolega jer je ovo prevršilo svaku meru.
Naglo otvaram vrata od auta,
a Zejdon kog ugledam umesto zaposlenika, koje sam očekivala, osim jednog koji je za volanom, čini da se sva ljutnja u meni jednostavno smrzne i nisam u stanju ni da progovorim.
Zašto ima takav efekat!
"Oh i vi ste tu." Teško odglumim nešto nalik oduševljenu.
"A gde bih trebao biti?" Ne znam da li je to pitanje ili konstatacija.
"Što dalje od mene... Ovaj, ne, na nekim konferencijama ili slično." Mucam i molim se u sebi da ovo prvo nije ni čuo.
"Tu sam baš gde želim biti." Njegov ledeno plavi pogled pronicljivo zuri u mene bez treptaja.
"Zašto? Ovaj zašto to govorite?" Ja svoj pogled vešto skrivam jer svaki put u njegovoj blizini moje srce lupa nenormalno.
Njegovo lice je, koliko god to čudno zvučalo, uvek isto, neutralno, tajanstveno, ravnodušno i zagonetno ititantno. Nikad ne mogu da provalim šta mu se zapravo mota po glavi.
"Došlo je vreme da isplatiš svoj dug."
