Cura u sedmom

8.

Uhhhh... Užasss!!!
Martina mama mi je rekla da je Marta bolesna te da joj je oduzet mobitel.
I, naravno, koje li sreće, sad mi neće moći reći što je saznala!!!!!
STVARNO?!

Naravno, kao mali poticaj, boli me glava cijelo jutro. Ehhh...

- Hej? Ema? Jel ti mene uopće slušaš? -Pitala me Lana, pomalo iznervirano.

- Da, slušam! Govorila si oooo... O čemu si ono govorila?

- Pitala sam, jesi li se čula s Martom? Nisam je vidjela u školi.

- Marta je bolesna, a roditelji su joj uzeli mobitel.
Lana je samo kimnula glavom.

Nisam htjela Lani govoriti o tome što mi je Marta trebala reći, jer sam ju i sama zamolila da nikome ne kaže.

- Idem na WC - rekla sam Lani te sam se uputila prema toaletu.

Joooooj, zašto sve mora biti tako zbrkano?? Zašto mi Marta jednostavno ne pošalje goluba pismonošu i kaže mi u čemu je stvar.
Auuu, ova glavobolja me ubija...

TUP

Bila sam na podu. Vrtjelo mi se, sve je bilo mutno. Protresla sam glavu te ugledala poznatu mušku siluetu.

- Joj, sorry, nisam te vidio - Ispričao se Ivan te me podigao s poda.

- Oh... Nema veze - Rekla sam osjetivši da su mi obrazi odlučili pocrvenjeti.

Hvala obrazi. Puno hvala.

- Ej, jesi dobro? - Upitao me zabrinuto.

- Ma, jesam. Malo me boli glava, ali dobro sam

- Jesi sigurna? Mogu te otpratiti do ambulante.

- Ne, hvala. Stvarno sam dobro. - Odgovorila sam te otišla do ženske kupaonice.

Primjetila sam da nas je Kristina cijelo vrijeme čudno promatrala, a pošto sam već bila skroz crvena, nisam htjela da ona nešto nadoda.

- Znači, ti i moj Ivan, ha? - Prokomentirala je Kristina ulazeći u kupaonicu.

Super, divno, krasno.
I što uopće misli pod 'moj Ivan' ??

- Molim? - Pravila sam se da neznam o čemu priča.

- Ma molim te, pree očito je.

- Neznam o čemu pričaš. -
A znala sam. Nažalost, Kristina je jedna od onih cura koje mogu odmah vidjeti dali ti se neko sviđa.

Kristina je ignorirala moj komentar te nastavila:

- Samo nemoj misliti da mu se sviđaš, molim te. - rekla je dramatično, sklopivši dlanove kao da moli.

- Nisam to ni mislila - Odgovorila sam joj, prekriživši ruke na prsima.

- Da, da... - Odbrusila mi je sarkastično te izašla van.

Uhhhh. Stvarno mi ide na živce! Dobro, ja se Ivanu ne sviđam, ali nije baš ni da se njih dvoje ljube svaki odmor.

Pogledala sam se u ogledalo, jednom
za stvarno.
Tamne trepavice mi uokviruju zelenkasto plave oči. Maslinasta put. Ravna, smeđa kosa do leđa.
Nikada nisam mislila da sam ružna, ni osobito lijepa.

Vratila sam se u učionicu da bih vidjela... Uh, kako to nazvati jednom riječju?
Ah, da.

Kaos.

Stolice su bile na podu, dečki na prozoru, a cure su se na klupicama slikale.

Dobrodošli u 7.A

. . .

Imate li trenutaka kada si želite odsijeći glavu, iako znate da vam je potrebna? Tako se ja trenutno osjećam. Mrzim glavobolje! Mrzim, mrzim iii... pa, mrzim!
Izlazila sam iz škole. Koji dobar osijećaj. Nemam iskustva, no pretpostavit ću da je jednak izlasku iz zatvora.

TUP

I, evo nas opet, na podu.

- Baš nam ide danas, ha? - Upitao me Ivan sa svojim uobičajenim smiješkom.

Evo ga na, opet se topim!

- Joj, oprosti. Ne znam što mi je.

- Ma, ne ispričavaj se.

Baš kad sam htjela nešto reći, udario me val bolova.

Po treći put danas, našla sam se na podu.

. . .

Ležala sam u školskoj ambulanti.

- Oh, probudila si se. - Reče sestra.

- Ja... Što se dogodilo? - upitah zbunjeno.

- Onesvijestila si se. Ovaj mladić te doveo u ambulantu.

Ivan mi je mahnuo.

. . .

- Wow, znao sam da sam zgodan, ali toliko da se neka cura onesvijesti...

Ivan i ja smo sjedili na klupici ispred škole. Sestra je rekla da je sve u redu te da sam slobodna.

- Ma daj, molim te. - preokrenula sam oči na Ivanov komentar.

On je prasnuo od smijeha, no zatim se uozbiljio:

- Ali, stvarno. Želiš li da te otpratiti do doma?

- Ne treba, bolje mi je. Već si dovoljno učinio. Hvala.

- Na dužnosti!

Oboje smo se smijali.
Krenula sam kući, no on me primio za ruku, te pitao:

- Hej... Jesi za da razmijenimo brojeve?

- Ovaj... Može...?

Okej. Nisam mislila da će do ovoga ikada doći.

Nakon sto smo razmijenili brojeve, otišla sam doma.

Koji čudan dan. Zašto me Ivan odjednom primjećuje? I, ako nisu u vezi, zašto bi Kristinu bilo briga? Marta je rekla da ima dobre vijesti. Je li lagala? Ne, to nema smisla.

Uhhhh... Zbunjena sam!

Dome slatki dome. Ležala sam na krevetu i čitala. Odjednom mi je stigla poruka od... Ivana?

*Hej!

*Hej - Odgovorih.

Vrlo kreativno, Ema.

*Jesi slobodna u 15 kod parka?

Ček, ček, ček... Jel on to mene zove na... Spoj?!
O. M. G.
Ovaj dan je sve bolji i bolji!!!!!
Ali, opet, sve je ovo nekako... Naglo.

Joooooj, što da odgovorim??!!

                                                                       

A/N

Znam, znam...
Nije me dugo bilo. Smirite doživljaj.
Ali zato slijede 2 najnapetija poglavlja do sada, znači zapratite me.
Pliz.