Cura u sedmom

5.

Imam dva izbora...

Na kraju sam smislila plan.
Ipak sam morala sama saznati što se događa. Provirila sam kroz ključanicu.

Kvragu! Netko ide prema vratima! Otrčala sam na prstima dolje, u svoju sobu i ugasila svjetlo, tako da izgleda kao da nikog nema.

Začula sam glas svog brata i nekako poznati ženski glas.

- Hajde, prije nego što mi starci dođu! -Reče moj brat

- Dobro, dobro! Silazim! - Rekla je cura.

Provirila sam iza vrata svoje sobe. Pred ulazom u kuću stajao je moj brat, oblačeći majicu. Zatim je sišla cura.

Bila mi je okrenuta leđima, pa joj nisam vidjela lice, no po droljastoj odjeći lako sam je prepoznala.

Lana je, navlačeći majicu, poljubila mog brata i izašla van.

Filip je pošao na kat, ali nisam ga mogla pustiti samo tako, pa sam se opet došuljala do njegove sobe, ušla, te naglo zalupila vrata.

- Stvarno?! Lana?! Kako možeš?!!? - Zaderala sam se.

E, sad, da biste razumjeli daljnje radnje, moram vam reći tko je Lana.

Lana je bila moja i Martina najbolja prijateljica, još od vrtića, sve do prošle godine. Naime, iako su one išle u jednu, a ja u drugu školu, ostale smo BFFs' i viđale se svaki dan. Sve dok se, iz nekog glupog razloga, Marta i Lana nisu posvađale.

Lana to nije dobro podnijela, pa joj je uzela dečka i stalno ju ismijavala i ogovarala. Marta je mjesec dana bila u komi, počela se rezati, a mislim da bi došlo do mnogo gorih stvari da joj, na kraju tog mjeseca, nisam rekla dolazim u njihovu školu.

U međuvremenu, Lana je postala Kristinina najbolja prijateljica. A moj brat je dobro znao što se događa, jer sam se njemu u to vrijeme povjeravala, kao i mami i tati.

Sada, kad vam je to jasno, možemo nastaviti...

Filip me gledao izneneđeno i prepadnuto u isto vrijeme.

- Ema?! Zašto si ti ovdje?!

- Kao prvo: zato što ovdje živim! A kao drugo: na skreći s teme!

- U redu! Isuse! Što hoćeš?

- Nemoj ti meni "Što hoćeš?". Znaš ti dobro na što na što mislim! Kako si se mogao spetljati s Lanom?!?!

- Molim?! O čemu ti pričaš?!

- Joj, daj molim te prestani srati!!!

- Ema, ne razumijem što to govoriš.

U tom trenutku čula sam mamu kako ulazi u kuću. To je bio moj znak.

- Dobro, možda ćeš razumjeti kad kažem mami S KIM si se spetljao!

U tom trenutku, začula sam mamu kako ulazi u sobu, govoreći:
- Ema, zašto se dereš? Jeli se nešto dogodilo?

Pogledala sam u mamu. Izgledala je zabrinuto. Zatim sam pogledala Filipa.
Filip me molećivo promatrao i čekao da vidi što ću učiniti.

Mogla sam ga reći. Mogla sam samo dati roditeljima da ga kazne. Ali nisam.
- Ema, što se dogodilo? - Ponovila je mama pitanje.

- Ništa.- Odgovorila sam i sjurila u svoju sobu, već napola u suzama.

Zalupila sam vratima i rasplakala se.
Čula sam kako je Filip polako odškrinuo vrata.

Ma super! Sad se još moram i mentalno pripremiti na najneugodniji razgovor IKAD!

- Hej - rekao je - znam što misliš ali nije tako.

- Nego kako? Ha?!

- Okej, pogriješio sam, ali...

- ...Ali te nije briga ni za što, osim za popularnost i cure. Što očito ne uključuje mene.

- Nije tako... Okej možda i je, ali briga me za tebe. Samo... Ehhh... Pliz nemoj nikome reći.

- Aha, moš' se kladit'. Samo da znaš, to što sada nisam, ne znači da neću.
Znaš li ti kolike su šanse da se Marta više nikad ne druži sa mnom??

- Ma, daj ajde... Nemoj...

- Zasada, mami i tati neću. Ali Marti moram.

- Kužim.
. . .

*Hej - Pošaljem Marti

*Kaj ima? - Odgovori ubrzo

*Ovaj... Moram ti nešto reći....

*Što?

Oh, ne. Kako da to kažem Marti? Pa mrziti će me! O Bože! A ako joj ne kažem, još uvijek postoji šansa da sazna, a onda sam tek u pravim problemima.
Što ću učiniti??????😭😬😬