Cura u sedmom

12.

Iiiiiiiiiiii... Evo ga!
Natrag u školu.
Nakon tako predivnih praznika.

Za Božić sam bila s Ivanom, Martom, Lanom i Filipom u Zagrebu.

Mami se Lana baš i nije svidjela, no tata obožava Ivana. Ha.

Dosada nisam ni mislila o školi, a sad sam ravno ispred nje. Prvi dan drugog polugodišta. Užas.

- Što? - Upitala sam Ivana, kad sam shvatila da me gleda.

- Ništa, samo izgledaš vrlo napeto. I lijepo.

Nasmiješila sam se.

- Samo sam razmišljala. Sada kad me tvoja sestra mrzi, ovo sigurno neće biti lako polugodište.

- Ma, ne mrzi te ona. Ona ti je samo zavidna i... Pa, da. Mrzi te.

Nasmijali smo se.

Ah. Kristina. Užasna, gadna osoba, zapravo sotona, i, na moju nesreću, Ivanova sestra. Super, jel' da?

Ivanova topla ruka je dotakla moju. Ušli smo u taj zatvo-, ovaj, hoću reći, školu.
Dap.

Prolazeći hodnikom, moje je oko zapelo za Kristinu.
Opet je okupila svoju bandu fufica.

Kada smo prošli pokraj njih, povele su pucati od smijeha te me ogovarati.

Iako znam da me to ne bi trebalo dirati, iz nekog razloga sam se osjećala neugodno.

Oh, gle ti to, i crvenilo u obrazima se odlučilo pridružiti zabavi!

Divota.

Ivan me pogledao, no ja sam okrenula glavu. Nisam mogla dopustiti da vidi kako me njihove riječi diraju.

- Ema, se ti to crveniš?

- N-ne. - odgovorila sam nesigurno. Ivanu mi je uvijek bilo najteže lagati.

Rukom mi je lagano okrenuo glavu prema sebi. O Bože.

Skrenuo je pogled na Kristinu i njezine minione, koje su se još uvijek smijuljile, ponekad mi dobacujući zle poglede.

- Ma daj. Ne obaziri se na te barbike.

Kad je to rekao, prislonio je svoje usne na moje. Pred. Svima.

Nasred hodnika me poljubio, na što su neki u hodniku zazviždili. Kristina je preokrenula očima te zajedno sa svojom grupicom otišla.

Čula sam škljoc, te otvorila oči. Odmaknuli smo se jedno od drugog, te sam ugledala Martu i Lanu te mobitel u Martinoj ruci.

- Okej. Ovo definitivno ide na Instagram. - rekla je Marta, spremajući mobitel u džep.

- I bolje. Vas dvoje ste mi najdraži par na svijetu! - rekla je Lana, malo previše uzbuđeno.

Sa smiješkom sam preokrenula očima. Njih dvije nisu normalne.

- Idemo na sat? - upitala sam.

Njih troje su kimnuli. Baš kad smo krenuli prema učionici, Marta me zaustavila i rekla:

- Ema, ravnatelj me zamolio da ti kažem kako te on nešto treba, pa da dođeš dolje, u njegov ured.

- U redu... - rekla sam zbunjeno te krenula prema stubištu.

Zašto bi me ravnatelj trebao? Pa ja sam anđeo! Osim toga, ovo je prvi dan drugog polugodišta, nisam ništa ni stigla napraviti.

Tada sam se sjetila. Tko me mrzi iz dna duše? Tko je spreman lagati da dospijem u nevolje?

Tako je, Kristina.

Drhtavom rukom, pokucala sam na vrata ravnateljeva ureda.

                                                                          

A/N

Hej ljudeki!

Htjeli ste da nastavim svoju prvu knjigu, pa, evo.

Znam da je ovo poglavlje jako kratko. Sljedeća će biti veća.

A sad, bili netko bio toliko drag i ostavio Vote?

Anybody?