Do You Trust Me? | Kim Taehyung

~15~

Taman što sam izvio usne da odgovorim, začuo sam prasak bombe nekih kilometar od nas. Našli su naše sklonište.

Okrenuo sam glavu, da bih vidio sve sluge na kampu kako su digli ciku i vrisku, pripremajući odbranu.

,,Napadnuti smo!", Hoseok je došao do mene, ,,Jungkook, moraš sa nama. Treba nam doktor. Istočni front je ranjen."

,,Ali... Ja...", zaustio sam da nešto kažem i pogledao u Soo Min, koja je molećivo gledala.

,,Ostavi je tu! Neće joj se ništa desiti!", Hoseok me povukao za ruku. Otišao sam do prikolice, zgrabio svoju torbu i odijelo otporno na metke. Onda sam otišao sa njim i Jiminom na istočni front.

Soo Min's P.O.V.

Otišao je... Opet me ostavio...

Tutanj se začuo baš u momentu kada mi je htio odgovoriti. Sada to više nije bitno... Onryx-đani nemaju milosti. Kada su mogli ubiti moju majku, građanku Onryx-a, mogu i Jungkooka-a, koji je u njihovim očima samo krvavi neprijatelj.

A šta je on u mojim očima? Nije prošao ni jedan dan otkako sam kidnapovana. Taj dan tek prolazi, a na taj dan se desilo mnogo stvari o kojima trebam razmišljati. Moji ljudi su tu... Moji Onryx-đani su došli da me spase?

Ma, koga ja zavaravam. Ovdje su samo zato što je Taehyung meta. Koga briga za mene?! Ja sam im samo jedna iz zalihe vojnika kojih ionako ima previše. Sada su ti ljudi mrtvi... Ostala je samo nekolicina njih. Rat nije simulacija koje smo imali svake sedmice na akademiji... Rat je ozbiljna stvar u kojoj moraš improvizovati i biti spreman na sve.

,,Bježi sa litice!", neko je povikao. Vidjela sam da iznad mene slijeće granata. Ustala sam i brzo otrčala odatle. Uspjela sam prije ekplozije leći na zemlju i začepiti uši.

Nakon toga sam ustala i otrčala što sam brže mogla.

,,Drži!", neki momak mi je bacio pištolj u ruke, ,,Brani se ako ti bude trebalo. Uglavnom se trudi da se držiš što dalje od nevolje. Kreni sa nama, ovo mjesto trenutno nije sigurno. Sakrićemo se u šumi."

Pratila sam ga dobri dio puta, ali ih je prepriječila naša jedinica. Skrenula sam na drugu stranu i nastavila sama. Nisam znala kuda idem... Šumama u Onryx-u nikada nisam prolazila, a komoli istraživala zamke u toj šumi pod ratnim mode-om.

,,Soo Min! Soo Min!", čula sam Jungkook-ov glas.

,,Jungkook! To si ti?!", dovikivala sam se, ne znajući gdje dalje da idem. Ovo je kao labirint iz žablje perspektive.

,,Prati moj glas!"

Plašila sam se da i njega ne izgubim.

,,Požuri Soo Min!", odjekivalo je, dok sam se ja trudila da ostanem pribrana i ne zaplačem dok trčim sa glavom bez obzira.

Ugledala sam ga... Ugledala sam Jungkooka, sa gomilom ranjenih vojnika oko sebe. Držao ga je neki naš iz Onryx-a.

,,Konačno si tu! Sada kreći, Soo Min! Kreni sa nama!", prepoznala sam tog momka. On je najstariji na akademiji.

,,Ja..."

,,Ili kreći ili ga ubijam! Mishil je naredila da te dovedemo nazad!"

,,Ne diraj ga!", ciknula sam.

,,Kreći!"

,,Soo Min", začula sam glas iza sebe. Okrenula sam se i tamo ugledala Taehyunga. Je li on normalan? Ubit će ga!

,,Strijeljaj ga! Šta čekaš!", momak koji je držao Jungkooka vezanog je govorio onom pored sebe.

Htio je da ga upuca, ali je Taehyung bio brži i ranio mu ruku.

,,Soo Min! Zar ćeš nas izdati?!", vrisnuo je, ,,Zar ćeš izdati svoj rodni grad?!"

Primila sam pištolj koji sam dobila i okrenula se prema Taehyungu. Uperila sam mu pištolj u čelo.

,,Ne mogu više ovako! Nemam radi koga živjeti! Ubij me, Taehyung! Ako ti ne ubiješ mene, ja ću ubitu tebe!"

,,Je l' mi vjeruješ?", rekao je mirno.

,,Molim?", uzbunila sam se. Sve mi je bilo zamućeno. Nisam vidjela izlaz iz ove patnje. Ako mi je ovako bio bolan i dug samo jedan dan, kakvi će biti ostali? Najbolje da me nema!

,,Je l' mi vjeruješ?", opet me upitao

,,Ja ne znam...", nisam uspjela odgovoritu. Zvuk puške se oglasio i sve je postalo crno.