Do You Trust Me? | Kim Taehyung

~13~

,,Je li istina, Jungkook!", projecala sam.

,,Istina je... Jiyonga više nema..."

,,Kako ću ja da živim sada? Osjećam se krivom!"

,,Ne osjećaj se krivom. Ovo nije tvoja greška. Imaš mene. Biti ću tvoj brat. Znam da neću moći nadomjestiti Jiyonga, ali želim da se osjećaš sigurno."

,,Jungkook!", začula sam glas sa polja.

,,Smeće!", zarežala sam, ,,Sve je ovo njegova krivica!"

,,Soo Min! Stani!", Jungkook me pokušao zaustaviti.

Snažno sam ga odgurnula sa sebe. Ipak sam ja vojnik. On uopšte nema snage naspram mene. Ustala sam i zgrabila nož sa stola.

,,Soo Min! Saslušaj me!", vikao je, ali ga nisam slušala.

,,Neću više nikoga da slušam!", uperila sam nož prema njemu, da bih ga zaustavila. Ukopao se i preplašeno me gledao.

,,Ovo nije način."

,,Dosta mi je više nagodbi! Oduzeo mi je grad, brata, najbolje prijatelje! Sve mi je oduzeo! Pošto ti nisi htio da ubiješ mene, ja ću da ubijem njega! U ovoj igri može biti samo jedno! Ja Taehyunga ne želim! Mrzim ga! Radije bih umrla, nego ga gledala svaki dan! Na ovaj ili na onaj način, više ga neću gledati!"

,,Dopusti da ti objasnim, pobogu si!", Jungkook se zaderao.

,,Ne približavaj se! Ne želim da te povrijedim!"

,,Ne zanima me! Nećeš ga ubiti!"

Krenuo je prema meni i ja sam ga porezala po ruci. Klonuo je na pod, dok mu je krv šikljala. Ne znam šta mi je bilo... Kao da mi je neko isisao dušu, ostavivši me samo sa ciljem da se osvetim Willowdale-u. Želim pravdu! Samo to želim!

Otvkrila sam vrata prikolice. Tamo je stojao Taehyung. Kada je vidio da držim nož, prestravio se.

,,Ti si S klasa, zar ne?", podignula sam krvavi nož u zrak.

,,Šta si uradila?", iskolačio je oči.

,,To te ne zanima! Sada mi reci, kako želiš da te ubijem... Oduzeli ste mi moja koplja, ali i sa noževima nisam loša..."

,,Ostavi to! Šta ti je!"

,,Ubio si mi obitelj! Za sve si ti kriv!"

,,Smiri hormone!"

,,Dosta mi te! Gadiš mi se!"

Uhvatio mi je ruku u zaletu i držao je tako neko vrijeme.

Desnom nogom sam ga udarila tamo gdje mu sunce ne sija i on je pustio ruku, jaučući. Taman sam mislila da ga imam, a on me uhvatio za nogu sa zadnje strane, tako da sam se srušila naprijed. Tada sam osjetila ubod u mišić lijeve ruke i cijelo tijelo mi je utrnulo. Ubrzo sam zaspala.

Jungkook's P.O.V.

Taehyung je oborio i tada sam uspio da joj ubrizgam sedativ u ruku. Kada se totalno umirila, pustio je.

,,Dugo ti je trebalo!", rekao je Taehyung i ustao sa zemlje.

,,Nadam se da ti nije onesposobila muškost!", zakikotao sam se.

,,Ma marš! Nije normalna! Šta joj je bilo?"

,,Kaže da si ti kriv za ubistvo njenih prijatelja."

,,Ma 100%", rekao je sarkaztično, ,,Baš se meni fućka za njihov narod. Neka bude zahvalan što se uspjela izbaviti. Da nije mene i moje izjave da mi se sviđa i ona bi bila sravnjena sa zemlje. Uspio sam upozoriti Onryx na rat, ali im ni to nije doviljno. Šta oni žele? Ja ne mogu protiv svoga oca! Morao sam lagati za njega!"

Iznervirao se i vidio sam par suza koje su mu išle niz oči.

Ja znam onog pravog Taehyunga kojeg niko ne zna. Čini se hladan, ozbiljan, surov... Ustvari, on je dijete koje je ostalo bez majke, baš kao ja i Soo Min. Otac ga je mučio, maltretirao, vrijeđao. Imao je užasan život, kojeg je maskirao svojim zavodničkim licem.

Otišao sam do medicinske prikolice i zamotao ruku zavojem. Boga mi, nije ona loša. Napravila je dovoljno duboku ranu, da bi čovjek mogao dobiti trovanje krvi za nekoliko sati, ukoliko se brzo ne liječi. Taj rez mogu iz jednog pokreta napraviti samo iskusni vojnici... Još je ona koristila tupi kuhinjski nož...

A ona? Ona je ležala u mojoj prikolici. Nisam je smio staviti kod Taehyunga u slučaju da ga opet napadne.

Kada sam ušao u prikolicu, vido sam kako se meškolji i polako budi. Sklonio sam slijepljenu, srbrenu kosu sa lica, dok je ona otvarala oči.

,,Žao mi je", pustila je suzu, ,,Želim da umrem! Jungkook daj ubij me već jednom!"

,,Nikada!"

,,Daj, skrati mi muke!"

,,Dok god imaš mene, sve će biti uredu. Smiri se. Bez crne, bijela ne bi vrijedila... Moramo znati šta je loše, da bismo znali šta je dobro."