Why me? [J.JK. FF]

1. Poglavlje

Sjedim na krevetu i držim u ruci budilicu. Gledam u nju i čekam da zazvoni. Probudila sam se prije nje, jer sam jako uzbuđena. Danas konačno krećem u školu. Da, možda mislite da sam luda, ali zapravo, želim ići tamo samo da izgledam kao normalna osoba.

Sve ove godine sam imala privatnu učiteljicu, što je bilo jako dosadno. Iako sam imala sve odlične ocjene, nedostajao mi je taj školski duh.
Kada prođeš kroz vrata i vidiš učenike kako se smiju, pričaju, divljaju i rade razne gluposti. Ja sam takve stvari mogla gledati samo u filmovima.

Zašto? Zbog mog oca. Moj otac je najpoznatiji u gradu. Ali u negativnom smislu. U negativnom smislu, jer je gangster. Ubojica. Pljačkaš. Ma sve najgore zapravo. Iako je preda mnom i mojom obitelji normalan i stvarno super, jako mi smeta taj njegov posao, jer to dosta utječe na mene. Ne samo na mene, već i na mog malog brata, ali on je još premalen da to shvati.

Moja majka razumije moje probleme, ali obično bude na tatinoj strani. Nemam blage kako mi je uspjelo nagovoriti tatu da me pusti u školu. Nakon što je budilica konačno odzvonila, požurila sam u kupaonicu da se umijem. Poslije toga sam obukla svoj outfit koji je bio pripremljen za ovaj dan još prije dva tjedna. Pogledala sam se u ogledalo i nasmiješila sama sebi. Veselo sam izašla iz sobe.

Za stolom me dočekao otac koji je čitao novine. „Jutro!" veselo sam ga pozdravila i dala pusu u obraz. Nasmiješio se i pozdravio me. Sluškinja, ugh mrzim je tako zvati, Sana mi je donjela doručak. „Hvala!" nasmiješila sam joj se, a ona je kimnula glavom i otišla. „Vidim da si jako uzbuđena zbog škole..." rekao je tata i dalje gledajući u novine. Kimala sam glavom gore-dolje. „Nemaš pojma kolko!" nasmiješila sam se. Udahnuo je i odložio novine na stol. Pogledao me u oči. Gledao me ozbiljno.

Gutnula sam. „Šta?" upitala sam ne skidajući pogled s njega. Duboko je udahnuo. „U školu će te svaki dan voziti tvoj osobni vozač. Ići ćeš ravno u školu. Isto tako i kad škola završi, ulaziš ravno u auto koji će te čekati." Rekao je, a ja sam zakolutala očima.

„A šta ako me prijatelji pozovu van poslije škole?" upitala sam. „Nitko ti nije prijatelj." Rekao je u jednom dahu ozbiljno. „Nikome ne vjeruj." Kimnula sam glavom i gledala u svoje jelo. „Sada se najedi pa možeš krenut da ne zakasniš, okej?" „Da." Ustao je i otišao.

Uhh, dobro, ovo je čak i dobro prošlo. Najela sam se te izašla van. „Doobro jutro gospođice!" pozdravio me vozač.

„Jimin, kolko puta ti moram govorit da me zoveš imenom??" rekla sam pomalo izživcirano, ali sa smiješkom. Slegnuo je ramenima. „Prestao sam brojat već." „Ha ha ha." Otvorio mi je vrata. „Mogla sam to sama..." „Pa gle, mora tvoj otac mislit da nešto pametno radim da dobijem veću plaću." Namignuo je. Zakolutala sam očima i ušla u auto.

„Škola,ha?" rekao je kada je sjeo i upalio auto. Izdahnula sam. „Znam da je čudno, ali... samo želim biti normalna." „Pa i jesi normalna, ne?" pogledao me u retrovizoru. „Hahahah, valjda. Ma nisam na to mislila nego.." „Kužim,kužim bez brige." Rekao je i poslije toga se fokusirao na vožnju. Cijelim putem smo oboje šutjeli.

„Sretno! E da, pozdravi moju sestru ako je vidiš!" rekao je kad sam izašla iz auta."Oh...okej...hvala." Nisam ni znala da ima sestru... Udahnula sam i pogledala školu. Baš i nije ono što sam zamišljala, ali okej...

Ušla sam unutra i gledala uokolo s raširenim očima. Mora da sam izgledala kao idiot. Neka starija žena je došla do mene. Profesorica pretpostavljam.

„Dobro jutro Xhantippe." Pozdravila me s laganim smiješkom. Nekako po glasu bih rekla da se boji. „Dobro jutro.." promrmljala sam. „Provest ću te po školi, može?" Kimnula sam glavom. Krenula je, a ja sam bila odmah iza nje. Učenici su me gledali. I šaptali nešto jedno drugome.