Why me? [J.JK. FF]

14. Poglavlje

„Jungkook, kuda to idemo??" upitala sam ga tiho. „Pa prema izlazu." Šapnuo je natrag. „Ali izlaz je na drugoj strani!!" šapnula sam malo glasnije. „Pa tamo su ti likovi, ne možemo tam. Pobjeći ćemo sa stražnje strane..." Kimnula sam glavom. Nigdje nije bilo nikoga. Izdahnula sam. „Ajde brzo, trči, trči.." Jungkook me počeo vući za ruku u znak da počnemo trčati što brže možemo. Dok smo trčali, nešto mi je palo na pamet. „Jungkook...kako...kako si znao za stražnji prolaz??" Stala sam i pogledala ga. „Nikada nisi prije bio ovdje... kako onda znaš za njega..?" „Zar sad stvarno misliš da je vrijeme za to???" upitao me pomalo živčano. „Ti idi...ja...ja ne mogu...mama i Tae su još tamo negdje.." „Oni su dobro, bez brige... na sigurnom su...hajde idemo..." ponovno me počeo vući za ruku. „Molim te Xan...za tvoje dobro.." pogledao me duboko u oči. Nešto mi tu nije štimalo. Sve je bilo tako čudno... Kimnula sam glavom te smo ponovno krenuli trčat. Sve dok se skoro nismo zabili u neke ljude s puškama. Uplašila sam se i stala iza Jungkooka. Okrenula sam se i vidjela da smo okruženi. Čuli smo pljeskanje. Okrenuli smo se u tom smjeru. Vidjela sam nekog lika koji se zlobno smiješkao. Iza njega su bili moja majka i Tae. Zavezani i imali su marame preko usta. „Mama!" viknula sam te krenula prema njoj, ali me Jungkook zaustavio. „A kuda ste vas dvoje krenuli?" upitao nas je čovjek koji je pljeskao. Nismo odgovorili. „Molio bih odgovor..." rekao je. Pogledao je nekog lika te kimnuo glavom. Taj lik je krenuo prema nama. „Jungkook...Jungkook idi...spasi se..." počela sam ga gurati. Ipak, on nije imao nikakve veze s gangster sranjima. „Ne Xan...nisam ja taj koji bi se trebao spasit..." odjednom me pogledao i malo se udaljio od mene. „Šta?" pogledala sam ga zbunjeno. „Osoba koja se treba spasit...si ti..." rekao je te otišao k onom liku. „Bravo sine, ponosim se tobom." Rekao je. Jungkook je samo gledao u pod. Gledala sam ga razočarano. Osjećala sam se kao da mi je netko zabio nož u leđa. Nisam ni primjetila da su me zavezali i stavili mi maramu preko usta. „Idemo. Moramo još Seokjinu poslati pozivnicu. Na kojoj će biti slika njegove predrage obitelji heheh." Zlobno se smiješkao.

Jimin POV

„Čekaj malo...hoćeš reći...da je JUNGKOOK YOONGIJEV SIN?!?!" izderao sam se. „DAAA!" Sana se izderala natrag na mene. „Holy shit...." počeo sam se tresti. Nisam se baš mogao ni skoncentrirati na voženje auta. „Daj požuri!" rekla je živčano. „Ako se išta loše dogodi Xan...ne znam kako ću živjeti s time.." prošla je rukom kroz kosu. Sarkastično sam se nasmiješio. „Pffst. Ni nećeš...ak te Jin dohvati.." „Jimine, sad nije vrijeme za šale!" „To ni nije šala!!" „Ughhhh!!" prekrižila je ruke. Za par minuta smo stigli do kapije. „Holy shit..." zinuo sam. „NEEE!" Sana je brzo izjurila iz auta. I ja sam. Posvuda su ležala mrtva tijela zaštitara. „P—po---pomoćć...." netko je zajaukao. „Agente Mingyu!" Sana je kleknula pokraj njega. „Isuse Bože...Jimin, zovi hitnu! Brzo!" kimnuo sam glavom i izvadio mobitel iz džepa. „Mingyu, što se dogodilo??" Sana je upitala. „To..to su...bili Yoongijevi..." „Yoongijevi ljudi nas napali?" Mingyu je kimnuo glavom. „Jesu gospođa Kim, Xan i Tae dobro??" „Mislim..da...da...su ih..odveli..." rekao je te ispljunuo krv. „Agh..sve je uredu agente..nemoj se mučiti više..." rekla je te ga naslonila na zid da se ne uguši krvlju. „Hitna je na putu." Rekao sam kada sam završio razgovor. „Što ćemo sada??" Sana me upitala. Bila je uplašena i tužna. Izdahnuo sam. „Mislim da...jedino možemo čekati gospodina Jina..." rekao sam gledajući u pod. „Morate..spasiti...njegovu...obitelj..." rekao je Mingyu. Sana i ja smo kimnuli glavama. „I hoćemo...ali tek kada se Seokjin vrati..." Sana je izdahnula...

Xan POV

Bili smo zaključani u nekoj mračnoj sobi. Ruke su nam bile zavezane. Mama je Taeu cijelo vrijeme govorila ohrabrujuće riječi, dok sam ja cijelo vrijeme gledala u jednu točku. Nisam mogla vjerovati da sam bila tolko glupa. Jungkook me toliko oslijepio da nisam ni predvidjela ovakvo što...Više me nije bilo ni briga ako će me ubiti ili ne. Odjednom je netko ušao u sobu. Nije se vidjelo tko jer je bilo previše mračno. Osoba je bez riječi došla do nas i zgrabila mamu te ju počela vući prema izlazu. Mama je vrištala i opirala se, ali bezuspješno. Tae i ja smo vikali da je pusti, ali vraga će to pomoći. Lik je odvukao mamu i zalupio vratima te ih zaključao. „X-Xan...šššto ćemo ssadda?" Tae me upitao kroz plač. „Tae, sve će biti uredu. Možda su je odveli zato što će je pustiti..." rekla sam i forsirano se nasmiješila. „Hoće li i nas pustiti?" „Naravno!" „A šta ako ne?" „Onda će nas tata spasiti!" Izdahnuo je i nagnuo se na zid. „Hej, zajedno smo u ovome okej? Znam da ćemo se izvući." Rekla sam. Nije ništa rekao. Samo je gledao uokolo.