Why me? [J.JK. FF]

2. Poglavlje

Ispred škole me je dočekao Jimin. Nasmiješio se kada me vidio. „Iiii??" „Iiii, ništa..?" „Kak ništa, ak to kažeš svome ocu, ispisat će te!" Zakolutala sam očima znajući da je upravu. „Paa bilo je dobro..." Pogledao me očekivajući da ću reći još nešto, ali sam samo prošla pokraj njega i ušla u auto. Izdahnuo je i također ušao u auto. Počeo je voziti. „E da, tvoja sestra me upoznala s nekim svojim frendicama..." pogledala sam ga kroz retrovizor. Smiješkao se. „S Lisom, Jennie i Jisoo pretpostavljam?" upitao je. „Da. Čine se ok..." Slegnuo je ramenima. „Valjda..." rekao je gledajući zamišljeno na cestu. Kada sam ušla u sobu, nakon par minuta sam čula kucanje na vratima. „Slobodno!" viknula sam. Sana je ušla. „Gosp-ehm Xhantippe, ručak je spreman." Rekla je sa smiješkom. Kimnula sam glavom. Htjela je još nešto reći, ali se okrenula. „Što je?" upitala sam. „Oh..ma...ma ništa.." promrmljala je. „Reci,slobodno." Okrenula se prema meni. „Pa samo sam te htjela pitati kako ti je bilo danas..." upitala je s laganim smiješkom. Ahh, očekivano da će me svi to pitati. Ipak nitko odavde nije baš izlazio godinama. Osim ako smo morali ići na nekakve događaje i te gluposti. „Super... čak sam našla i nove prijatelje." Rekla sam. Njezin smiješak se raširio. „Baš mi je drago!" rekla je veselo. Jaoo kako ja nju volim. Poput starije sestre mi je. „Heheheehe!" obje smo se sada smijuljile. „Ajde sada na ručak." Rekla je i pokazala glavom prema vratima. Kimnula sam glavom te smo otišle u blagovaonicu. Stol je bio pripremljen, ali nikoga od mojih tamo nije bilo. Sjela sam i nagrabila si hranu. Za nekoliko minuta su došli majka i brat. Nasmiješila se kada me vidjela. Sjela je nasuprot mene. Brat je sjeo pokraj nje. „Mama, nagrabi!" Mama ga je pogledala i izdahnula. Pogledala je na svoju sluškinju koja je kimnula glavom i nagrabila bratu. „Želim čuti sve, svaki detalj." Rekla je gledajući zainteresirano u mene. Slegnula sam ramenima. „Pa... ne znam šta da ti kažem...bilo je ono super kao što sam i očekivala..." I dalje je gledala u mene bez riječi. Ugh. Trebam nešto bolje ispričati, inače će me još ispisat. Gutnula sam slinu. „Upoznala sam se sa čak četiri nove cure." Rekla sam pomalo ponosno. Dignula je obrvu. „Stvarno?" Kimnula sam glavom. „Jedna od njih je Jiminova sestra." Rekla sam sa smiješkom. „Čija?" „Jiminova." „Tko je sad Jimin?" čula sam muški glas iza sebe. Tata je došao i sjeo pokraj mene čekajući odgovor. Sarkastično sam se nasmijala. „Pa vozač! Onaj kojeg si zaposlio prošle godine kao mog osobnog vozača." „Aha, znači netko nebitan..." izdahnuo je i počeo si uzimati hranu. Zakolutala sam očima. „A ostale cure?" upitao je nakon par minuta. „Šta s njima?" „Prezimena molim." Rekao je ne gledajući u mene. „Ne znam prezimena..." pogledao me i dignuo obrvu. „Šta? Pa to nije bitno..." „Bitno je da znam s kim se družiš." „Pa malo prije si rekao da se družim s NEBITNIM LJUDIMA!" digla sam glas na njega. „O-ouu..." rekao je moj mali braco gledajući u nas raširenim očima. Mama je gledala u mene u znak da mi ovo nije sad trebalo... „Oprosti..." promrmljala sam. Odjednom sam izgubila tek. Ustala sam i otišla u sobu. Mama je izdahnula. „Jine, znaš da je ovo sve normalno ne?" mama ga je pogledala. Kimnuo je glavom i bez riječi nastavio jesti. Braco je još uvijek malo nesigurno gledao uokolo. „Nisam gladan." Promrmljao je i otišao za mnom u sobu. Otvorio je vrata bez kucanja. Ležala sam na krevetu i gledala u strop. Legnuo je pokraj mene. „Zanimljiv strop." Rekao je, a ja sam se nasmijala. „Moji me mrze, zar ne?" upitala sam ga. Iako je imao 9 godina, zapravo je bio stvarno suosjećajan i uvijek je dao neke dobre savjete. Pogledao me i nasmiješio se. „Naravno da ne. Mama je rekla da je to normalno, a tata je kimnuo glavom. Tak da..." Izdahnula sam. „Uhh, okej..." „Jedva čekam da ja krenem u školu." Rekao je nakon par minuta šutnje. „Ustvari... da ga sad pitam...misliš li da bi me pustio??" pogledao me. „Ne, nemoj! Ako i ti navališ, onda će se naljutit pa će još mene ispisat. Iskreno, još uvijek sam nekako šokirana što me pustio." „Pa kad si ti njegova miljenica!" izbeljio se. „Mrš!" uzela sam jastuk i udarila ga u glavu. „Heej!" viknuo je i ustao. „O, ma šta ćeš napravit??" upitala sam ga očekivajući da će isto uzet jastuk i mlatit me s njime. Ali nije. Napravio je još nešto gore. Skočio je na mene. „Aauhuhgg!" viknula sam. „Heheheheh!" počeo me škakljati. „Aaahhahah prestaaniii!!" sad sam i ja njega počela. Oboje smo se smijali kao luđaci. Nismo ni primjetili da nas tata gleda s vrata. Smiješkao se. Bio je zadovoljan i sretan, jer smo i mi sretni.