Kiša

35. dio ~KRAJ~

Snužden i uplakan došao sam kući i ušao u kadu.
Pustio sam vodu da mi se sliva niz tijelo i odmara moju umornu glavu.

Odlučio sam ipak da odem na tu žurku.
Nemam više šta da izgubim.

Viktorija P.O.V.

,,Raquel, poznajem li ja ikoga od ovih ljudi?", pitala sam razgledajući veliku prostoriju punu ljudi.
,,Naravno, ona žena tamo je moja tetka, jela je kod nas jednom, rekla ti je da si slatka, sjećaš se? A ono tamo je drugarica moje komšinice, onda...."
,,U redu, shvatila sam", rekoh prevrnuvši očima, kroz smijeh.
Raquel se stidljivo nasmija i ode po piće.

Nakon nekoliko trenutaka priđe mi Antoine sa širokim osmjehom.
,,Heeeej", reče i zagrli me.
Nasmijala sam se i uzvratila zagrljaj.
,,Hello".
,,Kako si?" , upita me.
,,Bolje sam, hvala. Ti?"
,,Odlično sam, hvala Bogu. Zaljubljeno".
Ovo drugo reče kroz smješak i blago pocrveni, te pogleda u Raquel.

,,Drago mi je".
,,Da li si ples?" ,upita me i pruži mi ruku.
Klimnuh glavom i prihvatih njegovu ruku.
Antoine pokaza Raquel da pleše sa mnom, a ona pokaza ,,lajk".

,,Raquel i ti ste divni".
Stidljivo se nasmija.
,,Hvala ti. Ona je divna, predivna. Svaki put kada se nasmije, ja se istopim. Uljepšala mi je život. Kada je vidim na tribinama kada imam utakmicu srce mi bude veliko kao svemir, i samo želim da vičem ,,Ljudi, ono tamo je moje"."
Nasmijala sam se.
Sjećam se njehovih postera u Raquelinoj sobi, koje su sada zamijenile njihove zajedničke fotografije.

,,Vik".
,,Hm?"
,,Ovaj.....Ja, želim da ti se izvinim za sve, da nije bilo mene, ništa od ovoga se ne bi dogodilo..."
,,Pssst", prekinuh ga, ,,šta je bilo bilo je. Desilo se sa razlogom i niko tu nije kriv. Ti
ni za šta nisi kriv".
Lagani klimnu glavom i skrenu pogled.
,,Stvarno moraš da ideš?"
Klimnuh glavom snuždeno, te on spusti pogled.
,,Falićeš nam".

,,Neka, bolje vam je bez mene. Ovaj grad nosi previše tužnih uspomena. Mene sreća ovdje ne čeka".
~☆~
,,Prelijepa ti je haljina dušo".
,,I frizura isto".
Komentari od ljudi i koje poznajem i ne poznajem dolazili su sa svih strana, a ja sam samo klimala glavom.

Ova prostorija je puna, ali meni ipak fali neko.
Kylian.
Svi su došli osim njega.
Osjećam neku prazninu, kako u prostoriji, tako i u srcu.
Želim da ga zagrlim prije nego što odem, jer ga možda više nikada neću vidjeti.
Putujem sutra.
Karta je već kupljena.
Faliće mi ovaj grad, ali više u njemu ne mogu ostati.

Kylian P.O.V.
Dovezao sam se do adrese koju mi je Raquel dala. Gledam u papir na kome piše adresa, a zatim pogledam u veliku kuću.
Izlazim iz auta i ulazim u kuću.
Ljudi ima zaista mnogo.

Čim uđem ugledam Raquel kojoj priđem i pozdravim je.
,,Hej, stigao si", radosno reče i zagrli me.
Klimnuh glavom.
,,Tužan si?"
Odmahnem glavom.
,,Jesi, vidim to. Šta se dogodilo Kyliane?"

Spustim glavu.
,,Atina".
,,Šta joj se dogodilo?", uplašeno kaže.
,,Ništa, samo, vidjela je onu našu fotografiju, i rekla mi je kako ona nije djevojka za mene, već Viktorija, i..."
,,I.....?"
,,.....i plašim se da je u pravu", rekoh, ovaj put kroz suze.

Raquel me tužno pogleda pa zagrli.
Blago me udari laktom po ruci i pokaza mi glavom ka Viktoriji, koje je izgledala kao princeza. Kosa joj je bila podignuta u punđu koja joj je otkrivala vrat. Bila mi je okrenuta leđima ali sam znao da je predivna.
I nisam se prevario.

Okrenula se ka meni i tužno me pogledala.
Srce mi se raspalo.
Počela je da mi se približava, a i ja sam nesvjesno počeo da se približavam njoj.

Lice joj je bijelo, a usne crvene.
Iz uredne punđe viri čuperak koji joj pada niz obraz.
Vidim joj tugu u očima.
Toliko sada želim da je zagrlim, kažem joj koliko je volim i nikada ne pustim.
Želim da je zagrlim i zaplačem u njenom zagrljaju.