-Mama, želim da ti i Ilja dođete par dana pre venčanja.-uzbuđeno je govorila na telefon.
-Maya...ne znam šta da kažem? Ništa nisi govorila, užasno smo se osećali kada je Sergej rekao da ste zauvek prekinuli. Najteže od svega mi je palo što ništa nisam znala, on te je oteo. Bila si u njegovoj kući a potom rešila da se odseliš za Kutaisi. Ćutali smo i ispoštovali sve što si uradila ni jednog momenta se ne pitajući kako je nama. Jako sam povređena tvojim postupcima, ne znamo ni ko je mladoženja? I što je najgore, zar ceo život da provedeš na planini? – ljutit majčin glas odzvanjao je sa druger strane žice.
-Majko, srećna sam...volim ga!
-Znam ja vrlo dobro šta je ljubav...ponekad nije sve kako izgleda. Uvek si radila po svojoj volji! Maya, molim te razmisli još malo, saberi se! Ko je momak?
-Genadij Danelija.
Ana preblede i steže slušalicu, zacrni joj se pred očima, sruči se na stolicu. Jedva prošaputa.
-Danelija? Borisov sin?....Borisa Danelija?
-Da...on! Moraš da ga upoznaš...on je najlepši muškarac na svetu, on je predivan čovek.
Usne joj zadrhtaše i suze zamagliše pogled. Dobro je poznavala njegovog oca, ako je deo na njega nije sumnjala u njegove kvalitete. Povuče je prošlost i uroni u sećanja..."svetkovina u selu povodom Sveca sa liturgijom bio je glavni događaj i za to se svaka kuća mesecima pripremala. Bila je mlada i jedna od naočitih devojaka u mestu. Tek se zadevojačila i ponude su pristizale sa svih strana, otac je nije hteo udati jer je smatrao da zaslužuje nekog dostojnog njene lepote. Imala je srećno detinjstvo, zaštićena i voljena od roditelja i brata. Revaz je bio njeno srce i duša, delili su svaku misao i bili primer celom selu. Čuvao je i pazio kao stariji brat i u njemu je imala velikog prijatelja. Sve se promenilo tog zimskog dana kada se vraćala iz komšiluka okasnivši jer noć se brzo spuštala na planinu. Hodala je kroz sneg žureći da što pre stigne kući, i tada su bila nesigurna vremena. Opasnost je pretila od divljih životinja i zaljubljenih mladića koji su koristili priliku da ukradu devojku. Nije bila strašljiva ali kako je vremo odmicalo jeza joj išla niz kičmu trzajući se na svaki zvuk. Izbila je na zaravan blizu vodopada i malo joj laknu, još da pređe most i iza brda je selo. Osećala je kako joj se prsti mrznu od zime...i ako je bila dobro obučena hladnoća joj se uvlačila u kosti. Mesečina je obasjavala je krajolik bojeći srebrom visoke borove i sneg koji je blještao kao posut draguljima. Nestvaran prizor naspram tamnog neba osutog zvezdama. Uzdahnu i zasta za momenat skupljajući snagu zagledana u lepotu prirode. Odjednom kroz noć se prolomi lavež pasa i začu kako škripi sneg pod kopitama konja. Pretrnu jer je stajala na samoj čistini udaljena tridesetak metara od borove šume. Iz tame drveća izlete grupa konjanika i krenuše prema njoj. Krv joj se ledila u žilama, kroz glavu su joj prolazile strašne priče...oteće je, silovati i prisilno udati. Jedan konjanik se izdvoji i u galopu polete prema njoj. Ana oseti kako se sneg lepi za njene obraze pršteći ispod konjskih potkovica. Ukoči se kada začu glas.
-Vidi, vidi...ko je to krenuo u šetnju? Lepotice, evo stiglo je društvo.
Glas joj se oduzeo...tresla se kao prut već pomirena sa sudbinom i spremna na najgore.
-Hajde mala...zabavićemo se! Ima nas momaka, jedan će ti se sigurno dopasti. A možda i svi?
Stajala je kao ukopana i jedino što joj je palo na pamet je molitva. Pretrnu kada joj se približi i krenu jahati oko nje dodirujući je čizmama. Zatvorila je oči puštajući suze da klize niz lice. Agoniju prekide muškarac čiji glas zagrme planinom...krv joj se sledi u žilama.
-Volođa...prekini, ne glupiraj se i ne plaši devojku.
Otvori oči i ugleda krupnog muškarca na konju obučenog u bundu. Oči su mu sevale ispod šubare od besa. Mamuznu pastuva i priđe joj. Nagnu se i pruži ruku.
