-Sestro, da li ste uradili prijem pacijenta? –trže je glas iz magnovenja.
Stajala je na hodniku naslonjena na zid boreći se za vazduh. Srce joj je divljalo u grudima. Osvesti se u momentu i odgovori.
-Idem, zadržala sam se sa jednom pacijentkinjom. Doneću Vam svu potrebnu dokumentaciju, krevet je spreman.
Pođe niz stepenice jer je htela izbeći susret na hodniku sa srećnim parom, bilo je dovoljno za danas. Jedva je čekala da završi smenu i dočepa se tišine svoga stana. Gušila je suze zbog bola koji je razarao svaki deo tela, krajnjim naporom je radila posao koji je iziskivao potpunu pažnju. Kami je par puta začuđeno pogledala u prolazu jer promena je bila više nego evidenta, nešto se dogodilo. Nervozno je gledala na sat očekujući famoznih sedam sati da izleti iz bolničkog kruga i pobegne glavom bez obzira. Mozak joj je grozničavo radio pokušavajući da sastavi kockice...ježila se od pomisli da će ih svakog meseca viđati na kontroli i doživljavati ovo što i danas. Otkuda oni u Kutaisiju? Zar je ostavio život na imanju da bi bio sa ženom u gradu? Pitanja bez odgovora su je izjedala šibajući njenu ranjenu dušu izazivajući talase suza koje je krišom brisala krijući se po hodnicima.
-Maya...da li si u redu? Ceo dan bežiš od mene i kriješ uplakane oči? Mogu li nekako pomoći? – koleginica joj spusti ruku na rame dok su se presvlačile u garderobi.
-Ne...sve je u redu, malo sam nostalgična. Mnogo mi nedostaje porodica.
-Verujem...ipak, ja sam tu. Vidiš da sam došla na tvoj poziv i veoma sam srećna. Posao ovde je daleko bolji nego u Tbilisiju. Mnogo ti hvala što sam na kraju ostvarila san i dobila radno mesto na odeljenju akušerstva. Hajde da izađemo na kafu ili čaj? Ne želim te ostaviti samu.
-Dobro sam...malo plakanja nikom nije škodilo. Idi, Igor te čeka...vidimo se sutra.
-Čekam te ispred...idemo jedan deo puta zajedno. Čisto ako se predomisliš i rešiš da mi otvoriš dušu. Maya, ti si se promenila, nisi ni prineti onoj devojci koju ja znam od pre dva meseca. Tebe nešto muči i muški pokušavaš sakriti. Da nije u pitanju onaj momak što te je oteo?
Napolju je odavno pala noć, prve pahulje su zasipale grad bojeći okolinu u čarobnu belinu prekrivajući svo sivilo. Osmehnu se gledajući u grupu dece kako se sankaju na brdašcu gradskog parka cičeći od sreće. Obožavala je sneg, radovala se pahuljama i praznicima. Mnogo lepih uspomena je nosila sa sobom dok joj je otac bio živ...on je njoj i Ilji bio Deda Mraz. Oči joj se zamagliše od suza, došla su druga vremena, zauvek je nestala dečija sreća i praznici su joj teško padali. Ove godine će ih provesti sama, čak ni Sergej neće dremati u fotelji sa knjigom u krilu.
-Kami, stigle smo...hvala ti na društvu, evo ga autobus. Nije želela odgovoriti na postavljeno pitanje jer je istina bolela. – poljubi prijateljicu i ulete u vozilo.
Tupo je gledala kroz prozor u gomilu svećica i ukrasa koje su krasile grad. U vazduhu se osećalo praznično raspoloženje, svi su negde žurili noseći šarene kutije i ukrasni papir veselo razgovarajući o najlepšoj noći. Po prvi put oseti težinu samoće...nikom nije morala kupiti poklon, ni za koga ukrasiti stan. Zatvori oči pod naletom tuge...zašto je toliko patila? Zašto se uopšte ljutila na njega? Ni on nije očekivao da će ih spojiti trenutna želja izazvana prazninom...situacija koju niko od nas ne očekuje jer se dogodi spletom okolnosti ili sudbine. Ništa joj nije bio dužan, kao ni ona njemu. Bili su dva stranca i to su ostali. Ništa o njemu nije znala kao ni on o njoj. Maršrutka (autobus) se zaustavi i ona se skoči sa sedišta, njena stanica. Izađe na sneg i steže šal oko vrata pod naletom vetra, još malo i ući će u topao stančić na mansardi.
