-Otar...odvedena je, po tragovima u snegu se vidi da su konjanici, najmanje dvojica. Kuda...ne možemo naći jer su ostali tragovi zavejani. Pokušavao je ostati miran i ako je u njemu kuvalo. Došlo mu je da ubije nekog jer bez pratnje nije smela sići sa planine. Zvao je njen broj hiljade puta, na kraju nije davao nikakav signal, verovatno se isključio. Jedino što mu je preostalo da ide od kuće do kuće i obavesti policiju.
-Brate, bitno je da je spašena. Ko god da je odveo naći će načina da je vrati jer nas svi poznaju. Hajde da sačekamo malo, pojaviće se. –Aljoša mu zabrinuto reče u sebi se moleći da je tako kako govori.
-A šta ako se ne vrati?-sumorno odgovori.
Izludeo je kada se vratio u vilu sa vestima da se Maya nije vratila iz sela. Prešli su kilometre tražeći je ali bez uspeha. Krv mu se ledila u žilama pri pomisli šta se sve moglo dogoditi. Okrenu broj policije i ispriča sve vezano za njen nestanak. Jedino što je preostalo je da čeka. Aljoša je bio u pravu...nije došla ali misterija njenog nestanka je rešena pismom koji je doneo seoski glasnik. Genadij je čitao menjajući boju lica...na kraju riknu kao ranjena zver...Prokleta bila!
„ Ne mogu se udati za tebe, naš brak bi bio velika laž. Nadam se da ćeš naći snage da mi oprostiš...volim Sergeja. Nas dvoje smo bili lepa avantura koja ostaje za sećanje u dugim noćima do zaborava. I sam znaš da se veze koje traju godinama nikada ne mogu prekinuti...on je moje sve, moja prva ljubav i veliki čovek. Razumeo je moju potrebu za nepoznatim čekajući da konačno shvatim šta želim. Život na planini je idealan za jedan odmor. Priroda je senzacionalna i tu nema govora samo što sam ja gradska devojka. Ubija me izolovanost i tišina. Navikla sam na ulice, ljude...automobile. Genadij, ti si izuzetan i poseban, zaslužuješ najbolje. Ja nisam neko ko će ti parirati, nisam dovoljno jaka za tebe i život koji vodiš. Mislim da je bolje što se sve završava sada i na vreme, bez drame i puno objašnjavanja. Molim te, nemoj me mrzeti jer sam te bez obzira na sve volela na neki svoj način...Maya".
Sedela je u kolima tupo gledajući kapiju porodične kuće u Tbilisiju. Vozila je celu noć po snegu koji je tek pred jutro prestao padati. Osećaj beznađa menjao se u bes zatvarajući put razumu. Reči Revaza odzvanjale su satima u njenoj glavi mešajući se sa slikama dana provedenih u Genedajevoj kući. Grlo joj se sušilo pri pomisli na svaki trenutak proveden u njegovom zagrljaju pitajući se koliko čovek može daleko ići zarad materijalnih interesa. Još teže joj je padalo što ništa nije znala, sve joj se izmešalo a samo je želela istinu. Isključi motor i otvori vrata terenca, iz misli je trže muški glas.
-Maya??? Šta se dogodilo? Ja i majka smo se spremali sutra ujutru krenuti kod tebe.- Ilja je zabrinuto pitao gledajući njeno bledo lice.
-Nema venčanja...zato sam i došla. Gde je majka? – kroz stisnute zube odgovori bratu.
-U kući...pakuje stvari. Daj brzo zagrljaj i poljubac posle toliko vremena. – zagrli je i spusti usne na njenu kosu.
Istog trenutka kada oseti njegove ruke i nežnost oči joj se zamagliše od suza, očaj izbi kao užarena lava, zajeca na glas. Jedva je uvede u kuću pokušavajući da je smiri. Ana začu komešanje u prizemlju i prepozna ćerkin uplakan glas, preseče se od straha i žurno siđe niz drveno stepenište. Ugleda je u Iljinom zagrljaju na ivici nervnog sloma i krenu prema njoj. Sledi se od njenog pogleda i ukopa u mestu kada reči krenuše kao bujica iz ranjenog srca.
-Konačno sam saznala istinu...sada mi je jasno zašto su uvek bila hladna i rezervisana. Sa tobom nikada nisam mogla pričati kao ćerka, tretirala si Ilju i mene kao nužno zlo jer nismo deca tvog dragog. Nikada nas nisi volela kao ni oca, udala si se samo da bi pobegla od sramote. Svi raspusti provedeni na planini su bili bez tebe jer te stid grizao, sa svima si prekinula odnos samo da bi sakrila istinu koliko si slaba. Unesrećila si sve oko sebe, tatu i nas, svoje roditelje i rođenog brata. Zbog koga? Zbog Borisa Danelija? Da li je vredelo?-grcala je u suzama.
