San ljetne noći /M.P./ -završeno-

2

Letim jako, jako dugo.

Mislim da uskoro trebamo i sletiti- pomislim taman kad teta stjuardesa zamoli da se vežemo jer slećemo. Zadovoljno plješćem pa zakopčam pojas i sklopim oči, mrzim ovaj dio! Svaki put kada izađem imam neopisivu želju da izljubim zemlju po kojoj hodam, toliko mrzim uzlazno-silazni dio letenja.

Još ćemo se zabiti u nešto zbog mojih crnih misli, prekorim samu sebe a kad shvatim da sam jedina ostala u avionu ustanem ka izlazu.

Aleluja. Tlo. Hrvatska.

Nasmijem se sretno, napokon sam kod kuće. Još samo da uzmem proklet kofer.

...

"Oprostite, kako mislite 'izgubili smo vašu prtljagu'?" Upitam čovjeka ispred sebe. "Oprostite gospođice... Uraditi ćemo sve, samo da vam je dostavimo u što kraćem roku." Kaže tužno, a ja uzdahnem. "Ma, niste vi krivi... Zapela je negdje, ko će ga znati gdje." Odmahnem glavom a lice čovjeka ispred mene se nabora. "Zapravo, jeste moja krivica. Zabunom sam je stavio na hrpu sa stvarima koje lete dalje..." Kaže, a ja uzdahnem. Ljudi često znaju reći da se po jutru dan poznaje, i ako je tako ja...

Blago rečeno sam najebala.

"Kad mogu dobiti stvari?" On krene nešto zbrajati. "Kroz tri dana. Ostavite nam adresu a mi ćemo je poslati k vama. Oprostite još jednom." Pogne glavu, zar mu je stvarno žao? Uzdahnem pa ga potapšem po ramenu.

"U redu je." Uzmem papirić i hemijsku pa mu zapišem adresu. "Pošaljite ih ovde. Može?" Upitam, a on klimne. "Naravno, gospođice. Oprostite još jednom." "Ne morate se ispričavati, zaista. Ugodan dan." Pozdravim ga pa se zaputim ka izlazu. Još malo pa ću biti kod kuće.

...

Zagreb je predivan grad, ima toliko toga za ponuditi i turistima i svojim građanima. Arhitektura ovog grada je sama po sebi specifična, toliko različitih vrsta i stilova, savršeno ukomponovanih u jedno. Ne možeš ne voljeti ovaj grad, zemlju, ljude.

Nakon faksa, vratiti ću se ovde i naći posao a kasnije- ko zna? Možda se i udati, začeti porodicu. Zagreb je grad mojih snova, a od snova se ne odustaje- zar ne?

"Možete stati tu, hvala." Kažem vozaču taksija a on klimne pa se parkira pred zgradu. Trenutak ostanemo sjediti u taksiju, a on me zamoli za pitanje. "Naravno, recite?" "Kakav je osjećaj živjeti blizu Maksimira?" Upita, a ja slegnem ramenima. "Dobar, valjda. Ne znam, više sam u Irskoj nego tu... Svejedno, hvala vam." Platim mu pa, pošto izađem iz taksija ostanem trenutak promatrati smijer u kojem odlazi.

Potom se uputim ka zgradi u kojoj ću provesti naredna četiri mjeseca.

Hvala Bogu, imamo lift.