San ljetne noći /M.P./ -završeno-

12

"Lucija, po stoti put, nisi normalna. Ne možeš to napraviti. Po Bogu, tek ti je dvadeset i jedna!" bile su riječi moje mame. "Mama..." uzdahnula sam. "Zapravo, mogu. Punoljetna sam." Dolijevala sam ulje na vatru ali sad, kad mi se pružila prilika, nisam mislila odustati od Marka. Sklopila sam oči, uzela dah i napokon joj odbrusila: "Volim ga. Ovo je jedini način da održimo vezu, kakva god da je. Mama, znači mi. Previše i ne mogu odustati od njega! Ne želim to!" Vrisnem, a onda u pozadini čujem mog tatu.

"To je Lucija?" "Da je." "Daj mi ju." Čula sam mamu kako uzdiše. "Imam sve pod kontrolom, Danijele.""Molim te, Marija. "" Evo. Utuvi joj u glavu da se ne može tek tako udati za nekog koga zna mjesec dana. " Čula sam mamu u pozadini i kristalno sam mogla zamisliti tatu kako je ušutkava podignutom rukom, a onda prislanja telefon na uho.

" Lucija? " Pozvao me je tihim i blagim glasom. Onim koji ti je ulijeva snagu i nadu u bolje sutra." Jesi tu dijete? " Ja klimnem, iako me ne može vidjeti. "Tu sam tata." Čekala sam da mi krene pametovati, ali dobrano me iznenadio. "Voliš li ti tog malog, sine?" To je zvučalo pederski. "Volim, tata. Svim srcem i dušom." Lagano isprepletem prste s Markovim pa ga pogledam smješeći se. On me poljubi u ruku, pa me privuče bliže, koliko mu telefon dopušta. "U redu, onda. Udaj se za njega, ali ne odmah." Na tren mi lakne, a onda blenem u Marka. "Nismo mislili odmah! Imam nedovršenih poslova, kao faks- na primjer. Prsten..." pogledam u lijevu ruku. "...je samo znak obećanja da sam njegova. Dobro? Vjenčanja će biti, no ne odmah." Kažem pa čujem mog oca kako odahne.

"Pametna si ti, tatino. U redu, pozdravi zeta i... Ne dolaziš nazad, zar ne?" Odmahnem glavom. "Ne, tata. Ostajem tu, u Hrvatskoj. Napokon, pripadam tu. Vi... Možete doći da ga upoznate. Dam se kladiti da će vam se svidjeti kao i meni." Kažem, a tata se nasmije. "Ne daj bože da nam se svidi ko i tebi. Trebala bi nam špahtla pa da skinemo tvoju mamu sa njega. O, i Lucija... Ovo sam jedva dočekao da upitam! Kad će unuci?" "Tata! Ne tako skoro, ne brini. Moram ići. Ljubi mamu." Kažem pa prekinem. Potom se okrenem ka Marku, gleda me radoznalo kao da nije čuo ništa. Složim ozbiljnu facu i priđem mu za korak. "Marko, ja..." Zagrizem usnu pa ga pogledam. "Ostajem tu!" Skoro vrisnem, pa skočim na njega i on se nasmije.

"Ako je tako, dobro mi došla." Promrmlja ljubeći mi vrat. "Dođi, malena. Idemo to proslaviti kako spada."

Biće ovo duga noć.

...