San ljetne noći /M.P./ -završeno-

11

Držim ga za ruku jer me je strah.

Milioni pitanja mi prolaze glavom dok šetamo polumračnim Makismirom- šta će biti sa nama? Jesmo li dovoljno sposobni da održimo vezu na daljinu, ili će on odletiti drugoj u zagrljaj dok dobije priliku? Uzdahnem. Kako ću ja ovo? Bez njega? Jače mu stegnem ruku a on me nježno pogleda,ali ništa ne kaže. Čini se da sve zna, pa me samo bez riječi povuče u zagrljaj.

"Marko..." Uzdahnem, pa pošto se maknem od njega pogledam ga u oči. "Falit ćeš mi." Kažem mu, a on uzdahne. "I ti meni, Lucika. Šta ću ja bez tebe? Kako ću ja bez tebe?" Ja slegnem ramenima pa ga povučem na jednu od klupa. "Lako. Imamo Skype, ja ću dolaziti kad uzmognem. I ti isto, zar ne?" Upitam ga, a on me prigrli uza se. Poljubi me kratko u glavu, pa napokon progovori.

"Da, lako ćemo. Ali znaš šta? Tvoj prezgodni dečko je dobio divnu ideju."

Kaže, a ja se prepadnem. "Marko, nemoj tako govoriti. Plašiš me." Kažem mu a on preokrene očima. "Nije ništa strašno, za boga Lucija. Zar imaš tako malo povjerenja u mene? Ne, čekaj. Ne odgovaraj mi na to." Doda brzinski, očigledno svjestan mog odgovora, a ja mu se nasmijem. "U redu je Markec. Reci, čega si se sjetio?" Zagrize usnu, čelo mu se nabora a prekrasne oči na tren budu zatvorene. "A... Da ostaneš sa mnom?"

Napokon kaže, pa ustane.

Klekne pred mene, a kutijica sa prstenom bljesne pred mojim očima.

"Marko? Š- šta bi to trebalo značiti?" glas mi drhti, ne prepoznajem sebe. "Lucija... Znam da je ovo malo prebrzo, ni ne moramo se vjenčati sada. Ali... Nikada se nisam osjećao ovako prirodno, normalno. Ovako kako se osjećam sa tobom. Do vraga, volim te. Nikada nikome to nisam rekao. A kamoli da sam pomislio zaprositi neku nakon dva mjeseca poznanstva,od kojih smo se jedan čitav izbjegavali. Ali, to sam ja. Nepredvidiv. A ti... Ti mi pašeš. Želim te, za zauvijek. Da mi rodiš male Markece i Lucike. Ti... Lucija, ti mi donosiš sreću. Razmisli. Hoćeš? "

Upita me prestrašeno, a ja se nasmijem.

Rukama mu primim lice i otisnem jedan poljubac na njegov nos, pa čelo oslonim na njegovo." Jesi to citirao Franku? " Slegne ramenima pa mi podari jedan od njegovih predivnih smješaka." Aha, uklopilo se. Nego, pristaješ li se udati za mene?"

Upita pošto se odmakne i sjede na klupu.

"Znam da nemamo vremena, pa... Idemo nazad i razmisliti ću do kuće. Može?" On uzdahne. "Prositi ću te dok ne pristane, jasno?" Ja klimnem. "Idemo?" Uputa, a ja ustanem pa isprepletem prste s njegovima.

...

"Hoćeš kod mene u stan?" Upita, a ja odmahne glavom. "Moram gore, spremiti stvari. Dođem kad završim. Može?" Upitam ga, a on klimne. "Volim te, Lucija." Poljubi me. "I ja tebe." Napokon mu odgovorim pa odem u stan.

Gore, pored vrata me dočekaju moj koferi. Lagala sam Marku, s razlogom. Nasmijem se, pa ih uzmem- svaki u jednu ruku. Iznesem ih na hodnik pa ih na kratko spustim ispred, samo da zaključam vrata. Potom se spustim sprat niže pa pozvonim na vrata stana Pjaca. "Lucija? Zar se nisi išla..." Pogled mu pane na moje kofere. "Odlaziš ranije?" Upita iznenađeno, a ja se nasmijem.

"Ne, budalo. Dajem ti odgovor na tvoje pitanje. Miči se."

Ostalo je još jedno.

Javiti mojima da ne idem kući. Ostajem ovde.