Odbačena 📖 (izdata, april 2019.)

IV

Već treći dan pokušava da se odupre bolu za koji je mislila da je izbledeo, ali nije − vratio se i kidao je na komade.

Koliko god da je razmišljala, nikako nije mogla da shvati zašto ju je Fiona toliko mrzela. Ponovo je čula njene reči: „Konačno sam te se otarasila! Oduvek sam te mrzela! Hvala Bogu da više neću morati da gledam te tvoje urokljive oči! Nikada nećeš biti srećna, a za to će se pobrinuti tvoj voljeni mužić!"

„Ti ne znaš šta pričaš", šaputala je Emilija dok su joj se suze slivale u potocima. „Ja sam ti sestra, ja te volim, Fiona... Molim te, reci da je sve ovo laž!"

„Ha, ha, ha... Ti moja sestra?! Pogledaj!", poturila joj je pod nos kopiju nekakvog papira, cerekajući se raspoloženo. „Usvojena si! Ti si niko, a sve si mi oduzimala! Otkako sam ovo pronašla u očevom sefu kovala sam planove kako da te se otarasim... Luka je imao plan."

„Usvojena?!... Lažeš, Fiona, lažeš kao i uvek!", jecala je Emilija, osećajući kako se cela soba okreće oko nje, klečeći na kolenima, još obučena u venčanicu, očiju natečenih od plača.

„Teši se da lažem!", nastavila je da se cereka Fiona. „Tata te je pronašao pred vratima kancelarije i doneo te kući. Pogledaj!"

Emilija je uzela papir, ruke su joj se tresle. Bila je toliko zatečena da nije mogla ni da se pomakne. Ukipljena, zurila je u to parče požutelog papira, nesposobna da sklopi bilo kakvu misao. Ceo njen život bila je laž. Majka nepoznata, otac nepoznat... Neželjena... Odbačena! O Bože, smiluj mi se!, pomolila se u sebi.

U tom trenutku, u sobu su ušli gospodin i gospođa Riči. Eleonor je bila krajnje ozbiljna, a na Fabijanovom licu kipteo je bes. „Zašto, Emilija, zašto? Zar nisi imala dovoljno svega? Školovao sam te, pružio ti najbolje, nisam te odvajao od Fione. Muž ti je udovoljavao u svemu, imala bi pored njega sve! Zašto si nas potkradala? Zašto?", povikao je na sav glas.

„Nisam... n-nisam uzela nijedan evro...", mucala je, ne mogavši da se izbori sa njegovom vikom i svojim očajem, držeći u rukama dokaz da je usvojena. Tupa bol koja je počela da se širi njenim telom onesposobljavala ju je, da razmišlja. Sve u njenoj glavi bilo je nepovezano. Osetila je kako je obuzima nesnosan val mučnine.

„Emilija, gde je taj novac? Maximilijano traži da vratimo novac i pokrijemo sve troškove današnje šarade!", otac je uhvatio za ramena i podigao u stojeći stav.

Drmusao je, a ona je jedva stajala na nogama. Osećala se bespomoćno i nemoćno. „Nema novca... Molim te, oče! Zar me ne poznaješ, zašto mi ne veruješ?!"

„Nije ti otac, ne zovi ga tako! Danas si izgubila pravo na to!", vrisnula je Eleonor Riči. „Od trena kada sam ugledala te tvoje vražije oči, znala sam da ćeš biti nevolja!"

„Eleonor!", opomenuo je Fabiano.

„Majko?! Nikada nisam uradila ništa nečasno!", Emilijini jecaji sustizali su jedan drugi. „Tata... istina je, usvojena sam?"

„Emilija... o tome ćemo kasnije! Pitam te, poslednji put, gde je novac? Jesi li svesna ko je Lombardi, pokopaće nas?! Besan je, uništiće nas!"

„Nema novca, nema novca...", ponavljala je kao pokvarena ploča, nemoćna da kaže bilo šta drugo, osećajući kako joj se srce cepa na deliće. U nju se ugnezdila bol, nesnosna bol, koju nikada do tada nije osetila.

„Razočarala si me! Mislio sam da odgajam finu i smernu devojku, a ti... a ti...", bacio je pogled na fotografije koje je Eleonor držala u rukama. „Kako si smela ovo da uradiš?! Meni, koji sam te othranio; njemu, koji te voli?! Čega ti je bilo malo?!", podrhtavala su mu i ramena i glas. „Ne želim više da te vidim! Nisi više moja ćerka!"