Odbačena 📖 (izdata, april 2019.)

X

Kada se rastala sa Violom, otišla je do advokatske kancelarije i uzela ključ od svoje nekadašnje kuće. Baš tamo je htela da se sretne sa njim, kako bi svoju mržnju dodatno nahranila, a njemu natovarila još veći teret griže savesti. Želela je da ga prezre, da ga uvredi... i da prestane taj bol u grudima, svakog puta kada ga se seti.

Izašla je iz taksija i sa ogromnom prazninom u očima obuhvatila pogledom kuću obraslu u korov. Ta kuća, u kojoj je odrasla, sada je bila ruševina njenog detinjstva, njene mladosti. Obuzela ju je tuga, izgledala je tako zapušteno. Drhtavom rukom otključala je skoro zarđalu kapiju i, jedva koračajući, uputila se ka ulazu. Sa svakim korakom, izletale su i presretale je slike, slike njenog lažnog života. Sve je bila laž, sve... njeno ime, detinjstvo, radosti, venčanje... Strašna bol terala joj je suze u oči. Škripanje ulaznih vrata bilo je jezivo i samo je pojačalo taj osećaj. Prelazila je pogledom po nekada dragim stvarima i uspomenama. Svetlo koje je prodrlo kroz ulazna vrata otkrilo je kompletan, jeziv prizor unutrašnjosti kuće. Na svemu je bila debela prašina i paučina. Ništa više u toj kući nije davalo nikakve znake života, osim njenog srca koje je isuviše brzo kucalo. Mrtva tišina, grobna... samo njeno srce i njene potpetice odzvanjale su u kući njenih najvećih radosti i najveće boli.

Dok je koračala preko tih deset stepenika do svoje nekadašnje sobe, počela je da se guši, kao da joj je neko vezao omču oko vrata i sa svakim njenim korakom pritezao jače. Korak, stezanje... Još jedan korak, još jače stezanje... Otvorila je vrata i susrela se sa golim zidovima - ničega njenog tu više nije bilo. Obrisali su je kao da nikada nije ni postajala. Goli zidovi, ogoljena duša... Osećala je da je noge izdaju, a suze su već tekle u potocima. Pala je na kolena. I poslednjeg puta, kada je bila u ovoj kući, klečala je, nemoćna da govori, da shvati, da se brani.

* * *

Maximilijano je brzo vozio kako bi što pre stigao na dogovoreno mesto. Znao je zašto ga je pozvala baš tu, želela je da se suoči sa prošlošću i da joj to mesto ne dozvoli da napravi pogrešan potez, da sebi ne dozvoli nijedno drugo osećanje, osim gorčine i mržnje. Kada se parkirao ispred kuće, uspomene su počele da naviru, jednako drage i jednako bolne. Kapija je bila otvorena, vrata su bila otvorena, sve je izgledalo sablasno. Kada je ušao u hol, začuo je jecaje koji su se odbijali o hladne zidove i padali pravo na njegove grudi, zabadajući se direktno u srce. Celo telo mu je obuhvatila jeza. Brzim korakom krenuo je u njihovom pravcu. Nikada u životu hod mu nije bio brži, a put duži!

Klečala je na podu prazne sobe, sa rukama na ušima, kao da je želela da spreči dopiranje bilo kakvih zvukova, a u stvari čula je prošlost kako govori i molila Boga da je oslobodi, da više ne čuje, ne vidi, da ne oseća. Gledao je nekoliko trenutaka u zgrčeno telo ispred sebe i nije znao kako da reaguje: ako joj priđe, odgurnuće ga; ako joj ne priđe, presvisnuće. Srce mu je tuklo jače od najjačih bubnjeva, udaralo o rebra, a onda se rasprskavalo do najfinije prašine koja mu je stezala pluća i onemogućavala ga da diše. Maximilijano Lombardi, kukavice, zar ćeš samo stajati?, vrištao je onaj drugi Max, onaj koji je imao još mrvicu prisebnosti. Čelo su mu orosile krupne graške znoja, i ne samo čelo... Imao je utisak da pliva u sopstvenom znoju i u njenim suzama.

Prišao joj je teškim korakom i spustio ruku na njeno rame. Odmah se ispravila i odskočila u stranu. Pogledala ga je pogledom koji je sekao sve ispred sebe.

‒ Ne dotiči me! ‒ vrisnula je, a reči su bolno odzvonile praznom prostorijom.

Brzim potezima obrisala je suze sa bledih obraza i prašinu sa svojih kolena. Gledao ju je bez reči, nemoćan da kaže bilo šta. Ukočeno i ledeno ga je posmatrala, toliko da se ježio od tog plavetnog pogleda. Ako je postoji trenutak kada se duša rastavi od tela, onda je za njega to bio taj trenutak. Njen pogled, suze i njena bol isterali su mu dušu iz tela. Telo je stajalo ispred nje, zaleđeno i okamenjeno, a duša je lebdela iznad nje, pokušavajući da je zagrli i da je uteši.