Odbačena 📖 (izdata, april 2019.)

II

Otac je očekivao važan poziv i pošto je morao da izađe na nekoliko sati, ostala je u kancelariji da dežura pored telefona. Nije bio prvi put da mu pomaže u letnjem periodu kada je bila slobodna od fakultetskih obaveza. Interesovalo ju je sve vezano za proizvodnju vina, mislila je da će se, kada završi studije, zaposliti u porodičnoj firmi i da će svojim radom doprinositi njenom napretku. Volela je Lazaro, volela je imanje koje su imali, nepregledne vinograde, male divlje plaže i ljude koji su je okruživali. Nije bila zlopamtilo, brzo bi zaboravljala Fionine nestašluke i male smicalice, gledajući na nju kao na nekoga ko još traži sebe. Zaboravljala je i na to što je majka uvek bila na Fioninoj strani, i što joj se ponekad činila dalekom i stranom. Taj nedostatak bi joj uvek nadoknađivao otac, sa njim je osećala veću i istinsku povezanost.

Često je prisustvovala njegovim poslovnim sastancima, upijajući svaku izgovorenu reč, jer joj je stalno govorio kako je ono što piše u knjigama jedno, a praksa nešto sasvim drugo.

Setila se očevih reči.

„Emice, moram da izađem! Vratiću se brzo, trebalo bi da se sastanem sa jednim veoma važnim potencijalnim kupcem. Ako slučajno pozove ili stigne pre mene, odmah mi javi i budi veoma ljubazna sa njim!", rekao joj je izlazeći iz kancelarije.

„Ne brini, oče!", dobacila mu je, posmatrajući rasuta dokumenta po očevom radnom stolu.

„Ebi!", pritisnula je taster na telefonu i pozvala očevu sekretaricu. „Molim te, uputi tog uvaženog gosta ovamo, čim stigne! Moraću malo da ga zabavljam dok se otac ne vrati! Nadam se da nije neki davež!."

„Ooo... On davež?! Nikako!", zakikotala se Ebi.

„Poznaješ ga?"

„Naravno, a volela bih da ga upoznam i malo bliže i bolje!"

„Ebril, uozbilji se!", blago ju je prekorela Emilija. Sekretarica njenog oca bila je nekoliko godina starija od nje i sa njom je imala jako dobru komunikaciju. „Treba li nešto da znam o dotičnom gospodinu?"

„Mh! Njam, njam... slatkiš! Rado bih ga smazala za večeru!"

„A, to! Trebalo je da znam! Onda se ne brinem!"

„Nema te koja ga ne bi poželela, veruj mi!", rekla je Ebril sasvim ozbiljno. „On je, kako da ti kažem... pravi dasa, ali i veliki ženskaroš! I ne verujem da te neće primetiti, kao i ti njega!"

„Ebi, ne preteruj! Šta ima da me primeti?! Ništa na meni nije za primećivanje što bi se dopalo takvom zavodniku", uzjogunila se Emilija.

„Bože, nemoguća si!", coknula je Ebi. „Ja bih sve dala da imam te tvoje oči i taj tvoj struk! Interesuju li tebe muškarci uopšte?"

„Bože me sačuvaj! Naravno! Samo... Pa, neću valjda da naskačem na svakoga koga vidim?!"

„Uf! Mogla bi malo da flertuješ, zabavno je! Uči, treba da zavedeš pravog!"

„Ma, daj! Još nemam nameru da se vezujem za bilo koga. A što se tiče zavođenja... bljak! Praviću mu društvo, ukoliko otac zakasni ili... Hoćeš li da se zamenimo?", vragolasto se zakikotala Emilija.

„Kako misliš?"

„Pa, lepo! Ja ću sesti na tvoje mesto, ti dođi ovamo! Dajem ti priliku da budeš sa slatkišem i da ga zavodiš do mile volje! Mene ne privlači ono što žele svi!", zvonko se nasmejala Emilija.

„A gospodin Riči? Zamisli da me nađe za svojim stolom?"

„Ne brini, reći ću da sam te poslala po neka dokumenta."

„Pristajem, ali... Ne snosim posledice, ideja je tvoja!"

U roku od dva minuta Ebril je ušla u kancelariju noseći sa sobom svoj ružičasti neseser sa šminkom. Emilija je pokupila dokumenta sa očevog stola, otišla u prostoriju pored, a zatim se udubila u čitanje, sve dok je nije prekinulo oštro kucanje na vratima Ebrilinog ureda. Nije ni stigla da kaže ono kratko da, kada je u kancelariju ušao visok i krupan muškarac.