Odbačena 📖 (izdata, april 2019.)

V

Pogledala je kroz avionsko okno. Njen rodni grad, bar tako je mislila, prostirao se pored mora poput malih čioda načičkanih na ivici modroplave hartije. Nervoznim pokretom sklonila je plavi pramen kose. Koliko god da se borila, senke prošlosti joj nisu dale mira. Mnogo patnje, boli i ogorčenosti, u godinama iza nje, doneli su joj nervozu, ravnodušnost, a sada i neobuzdani bes, kao jedinu emociju koja je vezivala za Lázaro. Posmatrala je njegove obrise stisnutih usana, u ravnu nepomičnu crtu. Emilijino okruglo lice krasile su predivne plave oči, ispod dugih gustih trepavica, ali u njima dugo već ne beše ničeg drugog do tuge. Naslonila je čelo na hladno staklo, pokušavajući da potisne uspomene koje su nadolazile poput plime.

Setila se njihovog prvog zajedničkog odlaska na Siciliju. Tada je prvi put letela avionom. Strahovala je od upoznavanja sa njegovim roditeljima i bratom. Oni su bili poznata porodica, a ona obična devojka sa diplomom, mlada i neiskusna provincijalka iz Lázara. Međutim, uz Maximilijana je sve bilo lako, imala je njegovu punu podršku, bodrio je i ohrabrivao na svakom koraku. Na njeno veliko iznenađenje, svi Lombardijevi su bili jako prijatni prema njoj. Videla je da se Maxova reč poštuje i shvatila, da dok ima njegovu ljubav, imaće ceo svet. Na početku je bila na oprezu, ali nakon nekoliko dana provedenih sa njima, napetost je popustila i tih desetak dana u Palermu ostavili su u njoj neizbrisive uspomene. Sve što lepo imala je, sa njim bilo je, zato i nije mogla da zaboravi prošlost, uprkos svemu.

***

„Emice, smotala si Velikog brata i to zaslužuje feštu!", rekao je Alberto jednog jutra, dok su se nalazili za doručkom. „Mislim da ću u petak uveče da napravim zabavu!"

„I zavezala oči!", šeretski se nasmešio Maximilijano. „Nemam ništa protiv!"

„Mislim da je bilo obrnuto!", odgovorila je. „S obzirom na to da Veliki brat ima dugogodišnju praksu!"

„Aha-ha-ha...", Alberto se nasmejao grohotom. „Što jest, jest!"

„Aaa, tako!", Max se nasmešio, prislanjajući svoju butinu uz njenu. „Oboje ću da vas kaznim... zbog udruživanja. Ti, mali, ideš odmah u kancelariju, da dovršiš ugovore za San Trope! A, ti, mala...", pogledao je u Alberta, dajući mu do znanja da to što će reći nije za njegove uši.

„Evo, idem, idem!", rekao je mlađi Lombardi, ustajući od stola sa podignutim rukama u znak predaje.

Čim je Alberto okrenuo leđa, Maximilijano je obuhvatio oko struka i privukao sebi.

„Šta?", pitala je slatko i zavodljivo, otežući svaki glas, jer se pored njega pretvarala u slatko umiljato mače.

„Bolje da upotrebiš taj mali, slatko-otrovni jezik za nešto drugo", šapnuo joj je, uz samu ušnu školjku, podvlačeći ruku pod njenu majicu.

Prešao je prstima preko njenog stomaka sve do naježenih malih pupoljaka na nežnim grudima. Blago ih je stisnuo istovremeno joj ljubeći vrat, tačno iza uha. Osećao je pod prstima njenu naježenu kožu i nabrekle grudi.

„Max, molim te... Naići će neko!", molila je, istovremeno se pripijajući uz njega i nudeći mu svoje rumene usne, u iščekivanju najslađeg dodira na svetu, njegovog poljupca.

„Naježila si se... Hvata te vrućina!", rukom joj je blago stisnuo dojku. „Želiš poljubac?"

„Mh!", odgovorila je, približavajući još više svoje usne njegovima. Uvek ga je želela, bilo je nemoguće odoleti njegovim dodirima.

„Drugi put, srce... A i naići će neko!", nasmejao se, odvajajući se od nje.

„Max!", uzviknula je, zacrvenevši se. „Ti, ti...", tražila je odgovarajuću reč. „Vratiću ti ovo!"