Odbačena 📖 (izdata, april 2019.)

XIV

Prošao je sekund, dva, pet...

Prošao je ceo minut i još dva minuta...

Gledali su se netremice. Umesto usana pričale su njihove oči. Nijedno od njih dvoje nije moglo da progovori, niti je želelo da prekine tu čarobnu nit koja ih je povezivala.

Nekome je ispala čaša iz ruke i razbila se uz prasak, rasprskavajući se u stotine parčića koji su poleteli svud unaokolo. Tim praskom bila je raspršena i njihova čarolija.

Emilija se izmigoljila iz Maximilijanovih ruku, a onda ga je upitala: ‒ Šta ti tražiš ovde?

‒ Pozvan sam na veridbu ‒ rekao je tiho, znajući da će da se razbesni.

‒ Ko te je pozvao?

‒ Alonso.

‒ Ti i Alonso se poznajete? ‒ upitala je, skoro uzviknuvši od iznenađenja.

‒ Da, on je moj... drag prijatelj.

‒ Znao si da se zabavlja sa Violom? ‒ postavila je novo pitanje, moleći se da nije tačno ono što joj je najednom palo na pamet.

‒ Znao sam da se zaljubio, ali nisam znao o kome je reč ‒ rekao je, savlađujući treperenje glasa. − A sada... sada sam jako srećan zbog toga.

‒ Kako te nisam videla do sada?

‒ Sad sam stigao... i prva osoba koju sam video bila si ti – trudio se da priča smireno i da nijednim gestom ne otkrije više od onoga što mora. ‒ Nećeš mi poželeti dobrodošlicu? Shvatio sam da je ovo tvoj restoran.

‒ Aha! Baš zanimljivo kako ti neke stvari shvataš tako brzo, a neke nikako! ‒ rekla je podrugljivo.

‒ Ema, ljubavi...

‒ Ne zovi me tako! ‒ brecnula se. ‒ Ja odavno nisam tvoja ljubav... A nisi ni ti moja.

‒ Ako je tako... čemu onda suze u tvojim očima? ‒ upitao je, rešen da istraje.

‒ Slušaj, Maximilijano... džabe sve to radiš! − zastala je kako bi uhvatila vazduh za nadolazeće reči. Sa njegovog lica, skrenula je pogled ka Alonsu i Violi. Zagrljeni su se njihali u ritmu balade čiji su se zvuci razlegali salom.

Max je pratio njen pogled. ‒ Nećeš valjda... sada da praviš scenu? Viola ti je drugarica...

‒ Ako se ispostavi tačnim ono u šta sumnjam, bogami hoću! ‒ oči su joj zasevale dobro poznatim plamenom. Glas joj je podrhtavao.

* * *

Viola je osetila neprijatan grč u stomaku, uhvativši Emilijin pogled. ‒ Alonso, srećo, nadrljali smo ‒ rekla mu je na uho. ‒ Sreli su se... i ne sviđa mi se njen pogled.

‒ Ne brini, prepusti sve meni! ‒ poljubio je jednim zvučnim poljupcem u usta. ‒ Ti samo tvrdi da nisi imala pojma da poznajem Maxa.

‒ Jao, bojim se da će naše venčanje biti na Mesecu... jer naša lansirna raketa upravo dolazi!

‒ Ludice! ‒ Alonso se glasno nasmejao. ‒ Samo se drži plana i iznenadi se kada ugledaš Maxa. − Jednim spretnim potezom ruke zavrteo je Violu, a zatim je dočekao na svoja prsa. Ona se zakikotala, a scena je odavala utisak da su jedan bezbrižan i presrećan par.

Emilija im je prišla, a za njom i Max.

‒ Max! ‒ nacerio se Alonso. ‒ Tako znači, odmah si zabacio udicu na našu lepu domaćicu, zaboravljajući da najpre treba da upoznaš buduću kumu!

‒ Molim?! ‒ nadovezala se Viola, glumeći zaprepašćenje.

‒ Ovo je moja izabranica, moja ljubav, Viola Man...