Odbačena 📖 (izdata, april 2019.)

XII

Na prvom parkingu, odmah iza ugla, Maximilijano Lombardi se zaustavio. Besno je udario obema šakama o volan.

„Jako si se prevario ako si pomislio da ću ti ponovo dati ključ od svoga srca. Srce je teže otvoriti od sefa... Na svom srcu odavno sam promenila bravu i ključ koji ti imaš više ga ne otvara", u glavi mu je, po ko zna koji put, odzvanjala svaka Emilijina reč.

‒ Emilija, ako si ti promenila bravu, ja ću promeniti ključ. Otključaću ponovo to srce što je bilo moje, pa makar mi to bilo poslednje što ću uraditi u ovom životu! ‒ rekao je naglas. Uzeo je mobilni i okrenuo broj svog advokata. ‒ Gospodine Marčelo, biću kod Vas za pola sata, molim Vas da pripremite papire, želim da poklonim supruzi svoj udeo u imovini Ričijevih, kao i kuću u Lázaru.

‒ Izvinite, da li sam Vas dobro razumeo?

‒ Da, uradite to što sam rekao! ‒ odgovorio je bez dvoumljenja, a zatim pozvao svog brata. ‒ Halo, Alberto!

‒ Reci, Veliki brate!

‒ Želiš li da preuzmeš upravljanje poslom u Lázaru?

‒ Max, znaš da se... Šta nije u redu?

‒ Ništa nije u redu! ‒ uzviknuo je nervozno.

‒ Čekaj, čekaj... One slike po žutoj štampi? Ti i Ema... ponovo?

‒ Ne, to je bila velika laž, moja laž! ‒ prekinuo ga je. ‒ Ne želi me pored sebe!

‒ I ti sad bežiš iz Lázara? Lepo, boga mi! Prvo si oterao ti nju, a onda je ona oterala tebe! Bravo! Bravo!

‒ Ne bežim, jednostavno mi je postalo naporno i otužno da dolazim ovde. I ne mešaj se u moj privatni život! Prepuštam ti posao, ukoliko si zainteresovan.

‒ Nisam zainteresovan, neću da se mešam u tvoj privatni život!

‒ Ok, onda ću to rešiti na svoj način!

* * *

Povratak u Đenovu doneo joj je dozu mira, ali ne i spokoja. Sofija i Renato pružali su joj svu moguću ljubav, kao jedino utočište u kome je mogla da smiri napete nerve i obuzda nemirna osećanja. Noći su ponovo postale besane. Kad god bi sklopila oči, mogla je da ugleda lica koja su njenu dušu zauvek pocepala na delove. Ipak, ni ljubav ni mržnju nije moguće tek tako obrisati – oba osećanja ugnezde se duboko u čoveku i šire lagano, poput vrele lave, rušeći sve pred sobom. Ali, s jednom razlikom – ljubav oplodi beživotno tlo i iz njega kad-tad počne da niče novi život; mržnja je poput korova, hraniš li je, uništavaće te sve više, ostavljajući iza sebe samo pustoš.

Nakon pet dana uključila je svoj mobilni telefon. Imala je preko pedeset propuštenih poziva, većinom od Viole i advokata Marčela. Dvoumila se oko toga da li da pozove advokata, a Violu je odmah pozvala.

‒ Emilija Riči ‒ odmah je začula Violin ljutiti glas ‒ spasila si sebe jednog velikog zavrtanja ušiju! Upravo sam htela da spakujem kofer i dođem u Đenovu. Kako si mogla da odeš, a da mi se ne javiš?!

‒ Morala sam ‒ rekla je tiho. ‒ Nisam mogla više da boravim tamo, ni jednog jedinog trena.

‒ Nikada se nećeš izboriti sa tim budeš li bežala i držala sve u sebi. Prihvati stvarnost takvom kakva jeste, uzmi život u svoje ruke. Ako te biološka majka nije želela, nije te ni zaslužila; ako su te Ričijevi odbacili, ni oni te nisu zaslužili. Nikome ništa ne duguješ, ničega nemaš da se stidiš... i veruj mi, svakome u životu bude prema zasluzi. Pravda je spora, ali dostižna. A da, ne znam da li da ti kažem?

‒ Šta?

‒ Tvoj muž prodaje svu imovinu u Lázaru: hotel, restoran, piceriju... Ima li to neke veze sa tobom, mislim, posle svih onih natpisa u novinama? Živećete zajedno, negde... ili nećete?