Odbačena 📖 (izdata, april 2019.)

VIII

Kada je izašla na ulicu, nekoliko minuta je stajala na trotoaru, osećajući kako joj se utroba sve jače steže. Pozvala je taksi kako bi što pre otišla sa mesta gde se nalazila. Bila je toliko uznemirena da je jedva disala, osećala je kako joj bubnje slepoočnice i pulsira ono mesto na levoj ruci koje je krila maramama i širokim narukvicama. Sećanja su je mlela nemilosrdno, njegov miris sa notom citrusa vraćao je u minute provedene sa njim. Šokirala se saznanjem koliko je sve još živo u njoj, kao da su prošli dani najednom izbrisani.

Ušla je u taksi i zaputila se ka aerodromu. Kroz prozor su promicale poznate ulice i mesta u kojima je provela detinjstvo i ranu mladost. Potiskivala je sećanja na najsrećnije dane svog života, želeći da izbriše ceo grad sa lica zemlje. Međutim, za samo pet minuta vožnje, shvatila je da je to nemoguće. Osećanja su joj bila potpuno zbrkana, a želje su se sukobljavale – s jedne strane želja da pobegne, da se ne seća, da ne boli, a sa druge da prošeta gradićem koji je treperio na letnjem vazduhu, da oseti poznate mirise, poznati pesak pod stopalima. Nije mogla da ode tek-tako, nešto je bilo jače od njene boli.

‒ Molim Vas, stanite pored prve cvećare ‒ zamolila je taksistu.

Ušla je u cvećaru i kupila buket belih ruža, mirisale su baš kao one pod njenim prozorom, koje joj je otac posadio za 18. rođendan. ‒ Koliko? ‒ upitala je suvo, zahvaljujući se Bogu što u cvećari nije zatekla nekog poznatog.

Njen glas privukao je pažnju žene u susednoj prostoriji. Provirila je kroz vrata i bacila pogled na mršavu žensku priliku, u elegantnom kostimu, koja se krila iza tamnih sunčanih naočara. Taj glas... Ema?! Viola Manćini je izašla iz pomoćne prostorije i promucala: ‒ Ema?

Emilija je podigla pogled i ruke su joj zadrhtale. Gledala je u svoju nekadašnju prijateljicu, najbolju drugaricu. Dala bi sve da je nije srela. Gledala ju je kroz tamna stakla sunčanih naočara, pokušavajući da u Violinom pogledu pročita da li je ostalo išta od njihove bliskosti.

‒ Emilija... Ema! ‒ pozvala je Viola još jednaput, drhtavim glasom, pre nego što joj je prišla i snažno je zagrlila.

Susret ih je obe potresao. Mlada prodavačica za pultom sa čuđenjem je posmatrala dve mlade žene čija su ramena potresali tihi jecaji. Nijedna od devojaka nije mogla da zadrži suze, mnogo toga su delile. Izgleda, i bol. Za to vreme, u još jednim očima sakupljale su se suze, u pokušaju da iskontroliše navalu emocija. Maximilijano Lombardi pratio je taksi i sada je sedeo u autu na parkingu prekoputa cvećare, posmatrajući devojke koje su pale jedna drugoj u zagrljaj. Videvši da je svratila u cvećaru, nadao se da je nešto zaigralo u njoj, nešto što, možda, može ponovo zagrejati dušu Emilije Riči Lombardi.

‒ Draga Ema... nemaš pojma koliko mi je drago što te vidim! ‒ rekla je Viola, brišući suze sa svojih obraza. ‒ Gde si bila sve ovo vreme? Zašto mi se nisi javila, bar jednom? Ema!

Odmakla se od Viole uz jedno izvini, uzela buket iz ruku još zbunjene prodavačice ostavljajući novčanicu od deset evra i pošla ka vratima.

‒ Emilija Riči, da se nisi usudila! ‒ uzviknula je devojka crvene kose i preprečila joj put. ‒ Neću ti dozvoliti da odeš! Emilija... to sam ja, Viola... tvoja Viki! − Jednim potezom ruke skinula joj je sunčane naočare i ostala zatečena onim što je videla u očima boje nebeskog plavetnila. Bile su skoro tamnoplave ili ljubičaste, ali bez sjaja i bez imalo radosti, bez života, sa suzama koje su titrale u uglovima. ‒ Ema... – rekla je tužno, sećajući se šta je snašlo devojku ispred nje. ‒ Zar si u sebi ubila sve... i naše prijateljstvo?

Iz Emilijinih očiju počele su kapati suze, više nije mogla da ih zadrži. Iskrenost u Violinom glasu otvorila je još jednu staru ranu za koju je mislila da je zalečena. Njihovo prijateljstvo bila je jedina svetla tačka iz Emine prošlosti, jedina svetlost koju je ugasila u svom srcu, ne zato što je želela, već zato što je morala. Hiljadu puta je poželela da je čuje, da je vidi, ali potiskivala je tu želju plašeći se i njene osude i prekora. Snažne emocije preplavile su joj telo jer pravo prijateljstvo ne umire nikada. Kažu da su karike iskrenog prijateljstva mnogo jače od rodbinskih, jer rodbinu ti na rođenju dodeli Bog, a prijatelje biraš sam.