Odbačena 📖 (izdata, april 2019.)

XI

    Sledećeg jutra oboje je probudila zvonjava mobilnog telefona. Emilija se promeškoljila i polako otvorila oči. U trenutku nije shvatila gde se nalazi, a onda je ugledala Maximilijana u fotelji prekoputa. Telefon... njen telefon, zvonio je bez prestanka. Uspravila se u sedeći položaj i uzela telefon iz torbe koja je stajala na podu pored troseda. Sofija!

‒ Halo! ‒ javila se, još snenim glasom, gledajući u Maximilijana koji je pokušavao da istegne ukočen vrat i ramena.

‒ Ema, dušo, od sinoć pokušavam da te dobijem! – Emilija je začula usplahireni Sofijin glas.

‒ Izvini, Sofi, uspavala sam se, nisam čula telefon.

‒ Gde si? ‒ glas joj je i dalje trepereo od usplahirenosti. ‒ Nadam se da znaš šta jutros pišu novine!

‒ Znam! ‒ rekla je, brzo skrećući pogled u stranu. ‒ Ne brini, sve je u redu, javiću ti se kasnije.

‒ Dobro si? One slike...?

‒ Jesam. Videćemo se večeras, najkasnije sutra. Objasniću ti.

‒ Nemoj da žuriš, reši sve kako treba. I, dušo... nemoj da tobom upravljaju mržnja i bes, jer mrak ne može proterati mrak, to može učiniti samo svetlost – rekla je Sofija tihim i osetno mirnijim glasom. – Molim te, oslobodi se, ne zatvaraj svoje snove, probudi se i živi. Mislim da imaš šansu za to, ako iskreno priznaš sebi šta želiš.

‒ Razmisliću − prekinula je vezu i ponovo pogledala u Maxovom pravcu.

Posmatrao je netremice. Bio je u istoj garderobi koju je nosio i juče. Na stočiću pored stajao je poslužavnik sa hranom. Odgurnula je frotir i potražila sandale, videvši da je bosa. On me je izuo i pokrio! Da li je presedeo noć u fotelji?!, zapitala se primetivši podočnjake na Maxovom licu. Nije da joj ne bi bilo drago, ali nije smela da se zanosi onim što nikada više biti neće. ‒ Moram u kupatilo ‒ rekla je ustajući sa troseda.

‒ Dobro jutro i tebi! ‒ u glasu mu se čuo blagi prekor. ‒ Na spratu... Svaka soba ima svoje kupatilo.

Okrenula se bez reči i pošla stepenicama na sprat. Ispravila je leđa i trudila se da hoda što sigurnijim koracima, znajući da je posmatra. Osećala je taj pogled, ali i svoje srce, koje se sitnim koracima pelo u grlo. Ušla je u prvu sobu, najbližu stepeništu. Prvo što je primetila bio je ogroman bračni krevet. Naježila se od slike koja joj se najednom stvorila u glavi: ona i Max u njemu. Oteo joj se tihi uzdah. Progutala je grudvicu u grlu i skrenula pogled na druge delove sobe. Nameštaj od punog drveta, boje slonovače sa primesom patine, pastelna boja zidova, mekani debeli tepih... sve to nekada je bio njen san. Ceo jedan zid bio je u staklu. Kada mu je prišla, pred njom se ukazalo modroplavo more sa belom peščanom plažom. Osetila je želju da se spusti do plaže, da oseti pesak pod prstima i da u moru ohladi glavu od misli koje su nepozvane dolazile.

Odmahnula je glavom, s namerom da otera nadošle želje, i otišla u kupatilo. Brzo je ispljuskala lice hladnom vodom i zagladila prstima raščupanu kosu, želeći da što pre ode, kako iz kuće, tako i od njega. Nije joj se dopadalo kako se oseća u njegovom prisustvu, nije želela da se probude stari osećaji niti da dođe u situaciju da je ponovo dodirne. Mislila je da je jaka, da prema njemu oseća samo mržnju, ali nakon onog poljupca, shvatila je da nije tako. Plakalo joj se, more suza pretilo je izlivanjem, ne zbog onoga što joj je davno učinio, već zbog toga što je shvatila da prema njemu još gaji osećanja.

Uzdahnula je duboko i spustila se do dnevne sobe. Osetila je miris tek skuvane kafe i odmah su je preplavila sećanja koliko su uživali tom jutarnjem ritualu. On je voleo jaku kafu bez šećera, sa vrlo malo mleka, a ona sa šećerom i sa puno mleka.