Odbačena 📖 (izdata, april 2019.)

IX

Sofija Ratineli je ispod oka posmatrala lepog, krupnog muškarca koji je strpljivo čekao u redu za pecivo. Obično je poznavala sve svoje mušterije, njega nikada ranije nije videla, a i nije ličio na nekoga ko se hrani u pekari.

‒ Gospodine, ulaz u restoran je sa druge strane ‒ rekla mu je pružajući sveže kifle poslednjem studentu u redu.

‒ Hvala, ali ne treba mi restoran ‒ odgovorio je dubokim glasom. − Gospođa Ratineli?

‒ Da, ja sam. Izvolite?

Prišao je i pružio joj ruku. ‒ Ja sam Maximilijano Lombardi ‒ zastao je za trenutak. ‒ Sigurno znate ko sam, voleo bih da popričam kratko sa Vama... Molim Vas, nemojte me odbiti.

Prihvatila je ispruženu ruku. U prvi mah ga nije prepoznala, uživo je bio daleko viši i krupniji nego što je izgledalo na slikama u novinama. Zaista je bio zgodan, muževan i lep, odisao je šarmom, uprkos veoma ozbiljnom licu sada.

‒ Pa, ne znam o čemu bismo nas dvoje imali da pričamo, ali... saslušaću Vas! ‒ rekla je staloženo. ‒ Dozvolite samo da zaključam vrata i idemo do kancelarije iza. Najednom ju je uhvatila panika da se nešto nije dogodilo Emi. Okrenula se uplašeno, u očima joj je pročitao strah. ‒ Emilija... ‒ počela je.

‒ Ne brinite, dobro je, koliko može biti dobro u... ‒ zastao je, ne znajući kako da završi rečenicu niti kako da nazove situaciju u kojoj su bili.

‒ Izvolite, ovuda! ‒ rekla je Sofija sa olakšanjem.

Ušli su u malu kancelariju. Sofija je sela za radni sto, a on na fotelju preko puta. Čudno, osetio je dobro poznati miris vanile i cimeta... Osvrnuo se oko sebe. Svuda su bili uredno složeni registratori, nekolicina otvorenih rokovnika i tri velike slike. Na svakoj je bila Emilija u društvu sa nekim, ali ni na jednoj se nije smejala. ‒ Ovo je njena kancelarija? ‒ upitao je.

‒ Da. Nekada moja, sada Emina – odgovorila je Sofija, studiozno ga posmatrajući. Primetila je da mu je razgovor prilično neprijatan, posebno što se na neki način nalazio u podređenom položaju. Nije ni čudo što ne može da ga zaboravi!, pomislila je posmatrajući njegove duge i guste trepavice koje su uokvirivale krupne crne oči. Zajedno su činile nezaboravan spoj. Pre 25 godina i ja bih se zalepila za ovakog muškarca, konstatovala je prelazeći pogledom od njegovog lica do krupnih šaka sa lepim dugim prstima. Nije joj se samo njegov izgled činio privlačnim, već i njegova harizma kojom je ispunio celu kancelariju. ‒ Slušam Vas, gospodine Lombardi.

‒ Ne znam kako da počnem ‒ rekao je oporo. − Možda... prvo, da Vam se zahvalim što imate takvo srce, što ste prihvatili Emiliju i pomogli joj. Pretpostavljam kakvo mišljenje imate o meni, s obzirom na to da sam se suočio sa Eminom mržnjom. I ne krivim Vas... ali Vas molim za pomoć. − Pre nego što je nastavio, ustao je iz fotelje i nervozno napravio nekoliko koraka. Uzeo je ram sa jednom od Eminih fotografija. Osmehnuo se setno, prelazeći kažiprstom preko njenog lica na fotografiji. ‒ Ja sam poznavao i voleo jednu Emu, a Vi poznajete i volite ovu drugu... zbog koje ne mogu da oprostim sebi! Molim Vas, pomozite mi da je upoznam i, na bilo koji način, iskupim se za sve što sam joj uradio.

‒ Ne znam kako da tumačim tu Vašu želju... Želite da oprostite sebi ili želite da Ema oprosti Vama?

‒ Želim, prvenstveno, da njoj bude dobro, ja sam sada nebitan ‒ rekao je, provlačeći ruku kroz sjajnu crnu kosu. ‒ Sa njom ne mogu da razgovaram... ne mogu da je prisilim kada to ne želi, ali siguran sam da nešto mogu da uradim. Daću joj razvod, pokloniću joj Ričijevu imovinu, nikada više neću otići u Lázaro... bilo šta, jer ne mogu da podnesem taj teret da je gledam ogorčenu, nesrećnu, punu mržnje i bez osmeha.

Sofija ga je slušala i posmatrala bez reči. Imala je dovoljno godina i iskustva da shvati da je potpuno iskren. Mimika lica, govor tela, izraz u očima, sve je ukazivalo na iskrenost. Ipak, morala je da bude oprezna. ‒ Da li ste Vi svesni da ovim razgovorom rizikujem da izgubim Emiliju?