Romansa Na Visu ✔ (završena)

5. oh, moglo ti je srce otkazati

〰MATEA〰

Pojedem još jednu porciju baba Frankinog domaćeg sladoleda pa se uputim ka sobi kako bih se obukla, jer sam se danas na plaži dogovorila sa Antom da idemo na pivo.

Kako kročim u prepun bar prvo što primetim je najglasnija grupa u uglu bašte. Koračam ka njima dok razgledam okolo, kao da očekujem da ga vidim.

Ne mogu da izbijem iz glave ni jedan pogled koji mi je uputio. I želim da ga opet vidim, sad kad sam sama.

Nisam sama,opet! Prilazim prijateljima koji na trenutak prekidaju razgovor i pozdravljaju me.

"Zdravo!" Lupim Antu po ruci a Krešo, njegov mlađi brat, mi oslobodi mesto te se okrene po još jednu visoku stolicu.

"Mala, kasniš opet." Ante me kroz onaj neodoljivi osmeh ukori a ja slegnem ramenima, pa nastavim u svom maniru.

"Nismo svi bez obaveza kao ti." Namignem. "Ja sam morala djecu uspavat'."

"A-da, zaboravih da imaš djecu." Aludira na ono što sam mu ispričala za tipa sa plaže. Onu zgodnoću od čoveka.

"Mama, tamno pivo?" Krešo se okrene ka meni.

"Tamno, veliko i kikiriki."

Pijem drugu kriglu i umirem od smeha pričama ovih momaka. Ceo život sam bila u ženskom društvu i nekako se nikad nisam osećala prijatno sa grupom momaka oko sebe. Sve do njih. Sa njima sam kao svoj na svome.

Antu i Krešu sam upoznala kada sam prvi put došla na Vis, dok sam Stefana i Jozu upoznala pre par godina.

Ante je moja nekadašnja simpatija, mada stavila bih ruku u žar da ne postoji devojka koja nije bar na kratko pala na njegove iskričave zelene oči, crnu nemarnu kosu i opušteni stav. Niti ona sa kojom nije bar jednom flertovao, osim mene.

Isto tako sam sigurna da je tome kumovala moja snajka, jer ona kad se uozbilji, dva put razmisliš.

"Ko je za noćno kupanje?" Krešo ispija ostatak piva iz krigle i ustaje.

"JA!" Uradim isto, te se malo zagrcnem, Ante me potapše po leđima i ostane da sedi.

"Znači samo nas dvoje." Krešo zaključuje.

I dok se krećem prema izlazu, uočim baš onog koga sam na ulasku u bar tražila. Prelepo, da li da ga pozdravim?

Ne! Pravi se da ga ne vidiš!

Gde ti je kultura?

I tako rukom pokažem Kreši da čeka dok ja koračam prema Bogdanu. Tek kad priđem preblizo da bih odustala primetim da je u društvu neke žene.

U tamnom baru, gde jedina svetlost dopire sa prigušenih električnih fenjera, ne vidim ga baš najbolje ali dovoljno da uočim kako mu se pogled dosade menja u zainteresovani. Oči zasijaju, a on mi uputi pogled koji mi samo on uspe uputiti i od kojeg se ja naježim, izvije obrvu i izgovara moje ime,

"Izvinjavam se što ometam, htela sam samo da te pozdravim." Progovaram, dok pogled ne skidam sa njegovih punih usana.

"Drago mi je da jesi." I odjednom smo sami, usredsređeni samo jedno na drugo.

"Ljepoto, ja bih se kupao." Krešim glas, pun zabavljenosti nas trgne iz zanosa. "Ako si se predomislila, samo kaži, mog..."

"Nisam." Prekinem ga, nešto više kao šapat. "Idem!" Doviknem mu. "Vidimo se, možda sutra."

"Obavezno se vidimo." Značajno kaže, više ne gledajući mene, već dečka koji nas je prekinuo u magičnom trenutku.

Hodamo identičnim korakom jedno pored drugog, prema plaži. Kada pod nogama osetim šljunak izjujem se. Noć i vetar koji pomalo pirka su malo rashladili onu vrućinu od danas i bilo je baš prijatno za šetanje.