Romansa Na Visu ✔ (završena)

28. Konačno je red na nas

〰MATEA〰

Ljuta ili povređena? Bilo je prvo pitanje koje sam sebi narednog jutra postavila, odgovoru sam dosala još jednu reč - razočarana. Bila sam pre svega razočarana. Ne u svoje roditelje, ako ih uopšte tako i mogu nazvati, ne u život, ne u sreću koja mi izgleda nije bila posebno naklonjena kada je porodica u pitanju. Bila sam razočarana zbog sebe, svojih očekivanja, nadanja da će se promeniti, da će postati makar delimično roditelji kakve svako dete zaslužuje. Niti jedan korak napred, naš odnos je svakog dana išao metrima u nazad. Sve do tačke kada sam i ja poželela da prekinem svaki kontakt sa njima.

Ali, ja ne bih bila Matea kada bih mogla da prećutim, ako bih i samo pomislila da bih otišla bez pružene prilike za objašnjenje. Nikada neću otići bez pozdrava, uvek spremna reći sve što mi leži na duši, srcu, sve što ometa moje misli.

Prvi autobus za Čenej i ja sam bila u njemu, u želji da kažem ljudima koji su me stvorili sve što imam. Tako je i bilo, ja sam kroz suze govorila dok je moja majka hladnokrvno gledala moje uplakano lice. Dok je moj otac skretao pogled od jedne do druge, kao da traži dozvolu da bilo šta kaže. Ni jedna reč nije izašla iz njegovih usana, nestao je i za sobom zatvorio vrata.

Draginja me je ispratila uz reči da više ni ja za njih ne postojim. Da smo nas dvoje bruka porodice.

"Mi smo vam podarili život, vi nam tako vraćate." Život je mogao da mi podari i onaj koji je svoje seme donirao, devet meseci je bilo koja utroba mogla da me čuva. Ali to nije roditelj. Roditelj je sve ono što oni nikada nisu bili.

Iliji je baka bila roditelj, meni je on bio.

Mi nismo imali mamu i tatu. Mi smo imali ljude koji su nas stvorili i predali drugom na čuvanje.

Dok sam hodala vrelim asfaltom, moje oči bi po nekad pustile suzu, iz grla se otrgao jecaj. Nije ni malo lako kada shvatiš da te ne voli onaj kome bi trebao da značiš koliko i sam život. Kada onaj ko te je nosio devet meseci ispod srca narednih dvadeset i kusur godina tupi kako si nikakav, kako ne vrediš, kako se čudi šta bilo ko u tebi vidi... Ne možeš da se ne zapitaš da li je stvarno tako.

Dok moje misli boje u crno dan, iza mojih leđa dopire glasna muzika. Neki novokomponovani hit na kratko nadjača zvuk sirene, onda se crni auto zaustavi a kroz spušteno staklo prozora viri lakat. Za volanom je ni više ni manje nego Kajla.

"Pa gde si ti, lepojko?" Iskezi se.

"Ćao." Progutam drhtaj koji preti da izađe iz mene zajedno sa pozdravom, tek onda mu se javim.

"Dobro si?" Pogleda u moje oči. Zabrinuto izgovara pitanje.

"Dobro. Kako si ti?"

"Odlično. Nego, ono pićence?" Namigne mi.

"Nisam, imala sam obaveze." Dobro mi je došao, skreće mi misli.

"Nego, mala, idem u Novi Sad."

"Ima jedno mesto za mene?" Nadam se da ima, da ne čekam autobus na ovoj vrućini.

"Napravićemo." Namigne, te pokaže rukom.

Napravićemo? Išao je sam.

Nije puno pričao, samo još par rečenica i to vezano za Ninu, pristojno sam odgovarala, dok bi on tek po nekad skrenuo pogled sa puta na moj dekolte.

Sve vreme je muzika svirala u pozadini, a taj tekst ubijao moje sive ćelije.

"Kako momče?" Zatrepćem, momče?

"Dobro je, u Beogradu je."

"Ide u teretanu? Aa?"

"Molim?"

"Pitam, ide li u teretanu? Ja išao par meseci, al ništa, nikakvi rezultati."

Nasmejem se glasno. Pojma nemam. Zgodan je po prirodi?

"Trči." Lupim.

"Znao sam da je tako nešto. Vidi se da je u formi."

Njemu se sviđa moj momak?

"Nego, da vidiš za večeras to piće sa Ninom?"

"Treba da učim." Vadim se na ono za šta će mislim bar imati razumevanja.

"Pa kad završavaš?"

"Učenje?"

"Ma jok, faks."

"Uskoro, nadam se."

"Srećno ti sa tim." Izvogara, pa zapeva reči pesme koja počinje u tom momentu.

"Ja sam milion, stavi me na konto
pronto ili spremi se na bankrot
ja sam šampion, ne znam šta si kont'o
moje oči opasne k'o noću Bangkok"

"Dobra pesma, aa?" Pogleda me i ja samo klimnem glavom.

Uskoro smo stigli i mogu se zakleti da me je deseti pit pitao za piće sa Ninom. U tom momentu mi je zazvonio telefon, javim se u nadi da će otići.

"Matea, dušo?" Čula sam zabrinuti glas Ninine mame. "Ne javlja mi se Nina, nije moguće da još spava? Ako spava probudi je, treba mi da je nešto pitam."

Zbunim se. Nina još nije došla kući?

"U kupatilu je, znate da ona zvuk isključi." Lažem za sve pare. "Javi će se čim izađe. Tušira se."

"Dobro, dušo, hvala ti."

"Nema na čemu. Ćao."

Uff, Nina, uff!

"Ko se tušira?" Gleda me radoznalo.

"Drugarica." Namignem.

"Aa razumem. Nego, piće?"

"Čujemo se. Hvala na vožnji." Zahvaljim se i skoro pobegnem.

Odmah pokušam da pozovem Ninu, al ne javlja se ni meni.

Stvarno je nemoguća!

Listam imenik u nadi da ću naći Vukov broj i sreća me posluži, nisam ga obrisala. Nekada je moj telefon koristila da bi ga zvala. Duga priča...

"Molim?" Nakon petog zvona začujem dubok, hrapav glas.

"Vuče, Nina je sa tobom?"

"A ko je to?" Prevrnem očima.

"Matea! Reci joj da se odmah javi majci."

"Niki, javi se mamici, kaze Matea." Čujem nju kako cikne, zatim nešto tresne. "Polako, srećo." Njegov glas upućen njoj. "Rekao sam joj Mate." Opet taj muški nadimak, kao onda dok smo bili u srednjoj.

"I reci joj da se meni javi. I da ću je udaviti kad je vidim."

"Ok. Mate."

Prekinem i onda pozovem Bogdana. Konačno je došao red na nas. Ostavim sve po strani kasnije i uputim se za Beograd.
Knjige ipak spakujem u torbu.

__________
❤❤❤❤❤