Romansa Na Visu ✔ (završena)

21. Ipak je sve dobro

〰BOGDAN〰

Povratak u realnost je bio kao da sam se survao niz brdo puno kupina, ništa opasno, al jebeno neugodno.
Iako sam do pre dve nedelje redovno završavao sve obaveze, onda sam počeo opasno da zabušavam, da bih naposletku potpuno zapostavio sve obaveze. Sada su me sve strpljivo čekale u redu, da im se posvetim, jednoj po jednoj.

Pored posla, tu je bila i moja porodica, koju sam morao da posetim, to je značilo makar polovinu dana da posvetim njima. Onda kontrole, koje su zauzele kad se sve sabere, čitav jedan dan i na sve to Lela.

Porukom mi je zakazala sastanak u jednom beogradskom restoranu. Uz napomenu da i ne pokušavam da joj umaknem. Da je ne zanimaju moje obaveze niti izgivori.

Pola sata pre zakazanog sastanka Lela me pozove, a od njenog ponašanja razmažene princeze mi priključa krv.

"Zdravo, dragi!" Drsko progovara kada se javim. "Moram da ti kažem, otkazujem sastanak. Putujem u London. Iznenadno je." Uzdrahne, kao da joj je teško. Kao da ja nju vozam. "Nadam se da se ne ljutiš. Javljam kad se vratim." Trepćem dok mi bes jurca venama.

"Kako želiš." Suzbijem poriv da je oteram tamo odakle je došla. "Jesi ti dobro? Dete?"

"Sve pet, dragi moj. Prekidam." I hladno mi prekine.

Proklinjem momenat u kome sam je upoznao, još više onaj u kome mi se dignuo na nju. Znam koliko je ovo jadno od mene, ali tako je.

Ipak odlučim da iskoristim popodne i posetim moje, tako da mi dan nije do kraja prošao uzaludno.

Naredna četiri dana osim posla i jedno popodne Nikole nikoga nisam video. Odvikao sam se od ovog tempa i moram priznati da mi ponovno navikavanje teško pada.

Prolazi i peti dan kako nisam video Mateu i moram priznati da mi to najteže pada. Navikao sam da me ujutru prvo dočeka njen sneni osmeh, da zaspim obasut njenim mirisom. Da me nasmejava, da me gladno ljubi. Da se gubimo jedno u drugom. Svakodnevno prisustvo tamnokose lepotice, zamenili su dani kada smo se tek jedva čuli. Razmenili nekoliko poruka. Čežnja za njom je bila iz dana u dan sve veća. Želja je ključala u mojim žilama.

Dok sam se tuširao, zvala me je četiri puta, kada sam uzvratio svakog puta je zvonilo do kraja. Onda sam joj napisao poruku, te se posvetio projektu na kome sam radio. Odgovora nije bilo.

Narednog dana su napokon svi rezultati bili gotovi, noga se oporavljala. Kuk, takođe. Mada je doktor savetovao još jednu seriju fizikanih terapija.

Meni za sada najvažnije, bolovi su bili retki, da nije bilo onog ružnog, crvenog ožiljka i opuštenog mišića skoro i da bih zaboravio da mi je noga pravila probleme. Lekovi za bolove su postali nepotrebni.

Tog dana sam napokon pričao sa Mateom, pričala mi je kako je provela ovih pet dana, kako prethnodne noći napila i kako je donela odluku da alkohol više neće okusiti. Smejao sam joj se. Koliko je samo takvih odluka donela moja luda glava.

I čežnja se samo povećala. Čini mi se da sam svakog dana zaljubljeniji u nju.

***

"Helouu!" Lice mi se ozari kada začujem njen glas, kada se javim na mobilni.

"Ljubavi..." Nesvesno je oslovim sa ljubavi i bude mi jasno da je to ime koje joj pristaje, koje tako savršeno zvuči kada klizne preko mojih usana. Još samo kada bih joj video lice... Tada me iznenadi.

"Ja sam u Novom Sadu. Ilija je morao da dođe ranije zbog posla. Pa smo svi krenuli tada."

"Ti si ovde?" Ponovim, dok u glavu pravim plan kako ću već sad krenuti put Novog Sada.

"Da."

"Primaš goste?"

"Ne živim sama, trenutno sam kod Ilije. Sutra planiram ići do kuće. Inače imam cimerku. Tako da..." Njen glas zvuči tužno.

"Matea, postoje hoteli..."

"Ali..."

"Želiš li da dođem?"

"DA!"

"Onda me čekaj, tu sam kroz dva sata. I ne brini, ništa."

"Hvala ti."

"Jedva čekam da te vidim."

***

Kao i što sam rekao, dva sata kasnije sam se našlao na adresi koju mi je poslala u poruci. Ispred porodične kuće, srednje veličine, sa lepo uređenim vrtom i dugačkom popločanom stazom koja vodi do stepenica. Parkirao sam iza sivog džipa i pozvao je. Trenutak kasnije iz kuće je izašao njen brat i nisam mogao nego da uđem kada me je pozvao.

Seli smo u prostrani dnevni boravak, koji su trenutak kasnije okupirale tri harambaše. Skočili na mene, baš onako kako smo se pre samo nedelju dana igrali, kada ostanemo sami. Za njima je došla i Matea. Uzane farmerice su joj isticale duge, izvajane noge, široka žuta majica sa kaktusom se potpuno uklapala u njen stil. Poljubila me je sočno i željno, ovog puta se neobazirući na to što nismo sami. Kao što je to inače radila.

***

Tek pošto smo svi zajedno večerali, Ilija nas je pustio da odemo.

"Razumem ja vas, bili biste sami, ali prvi put si mi u kući, ne možeš da odeš tek tako. Kakav bih bio domaćin?" Nasmejao se, prijateljski, osmehnom koji je bio kopija Mateinog.

"Živeo sam kod vas."

"Kod Franke. To je njena kuća." Ida doda, kroz smešak. "Verujem da moja večera neće ni u pola biti kao njena, ali trudila sam se. Napravila sam salatu."

"Srećo, to je dovoljno." Ilija spušta ruku na njeno koleno i nežno ga stiske, na šta mu ona uputi još nežniji pogled. Pogled mi pobegne ka Matei koja izgleda kao da pomno prati situaciju, zapravo, znam da je negde odlutala.

"Nisam baš dobra u kuhinji." Pogleda me.

"Srećo, to je dvosmisleno." Da, definitivno imaju i isti smisao za humor. Ida ga pljesne po nozi i onda naredi da ustane i postavi sto. Što ovaj i uradi, pozivajući Mateu sa sobom.

Imao sam sreću jer mi je Maja rezervisala apartman, u inače prebukiranom hotelu. Ali tako je to kad imaš prave ljude na pravom mestu. I još su ti ljudi pravi prijatelji.

Matea i ja smo razgovarali do duboko u noć, u pauzama od razgovors se samo ljubili. Bila je pomalo tužna, nešto ju je tištilo, ali nije htela da mi otkrije šta je. Bar ne te noći.

Ujutru, uz kafu rekla je ono što je čini tužnom, brinula je o tome da li sam se predomislio, da li sam se video sa majkom svog deteta. Šta će biti sa nama? I kako ne želi da me izgubi sad kad se previše zacopala. Tu reč je iskoristila a ja sam joj uzvratio da sam duplo više zacopan.

Postao sam svestan, još više, kako se zaista moram potruditi oko nje. Oko nas.

_______________
💗💗💗