Romansa Na Visu ✔ (završena)

10. Sećaš se Dejana?

〰MATEA〰

Osmeh koji je inače prisutan na mom licu postao je širi, sjajniji i dobio je nadimak. Možete ga zvati njegovim imenom.

Imenom čoveka koji je izazvao vrtlog emocija, koji me je zbunio do koske. U jednom momentu sam poželela da mu izbijem par zuba jer ne pazi na zaštitu, kao da to treba da bude jedino ženina briga. Pazi, obuzela ga je strast, kao da mene nije. U sledećem momentu sam poželela da ga mlatnem jer se zaustavio.

Noć sa njim i postala sam bludnica. Javlja mi se pitanje šta će od mene učiniti vreme koje planiram da provodim sa njim. Sve dok jedno od nas ne napusti Vis.

***

Izašla sam iz kuće sa decom koja su sve vreme veoma glasno govorila šta su planirali tog dana, ali je njihove planove poremetila tetka koja je zaspala negde van kuće.

Pa su se ipak zadovoljili odlaskom na obližnju plažu i time da za užinu kupim krofne sa puno čokolade i koka kolu koju su toliko voleli a koju im nisu dozvoljavali da piju.

Kod tetke sve može.

Malo posle podne smo otišli u obližnju poslastičarnicu, pojeli krofne, popili sok i uputili se ka vili, kako ne bismo bili napolju dok Sunce najjače greje.

Ušla sam u svoju sobu, skinula vlažan kupaći sa sebe i ušla u tuš kabinu, te pustila hladnu vodu da klizi niz moje telo i sapere so i miris mora sa mene.

Uporna zvonjava mog telefona me natera da pre nego što sam planirala izađem iz kupatila.

Kada vidim od koga su pozivi, padne mi mrak na oči. Moji roditelji ne zovu tako često, a kada zovu znam da me čeka opasna kritika ili im nešto treba od mene. Možda im se samo svađa ili žude da mi nabiju na nos kako neko iz moje generacije već ima dete. Neko posao. Neko i posao i dete. Ja gubim dane, trošim novac i vreme na učenje jezika koji sam i uz serije mogla da naučim.

Kada ponovo zazvoni telefon javim se i na njen zahtev uključim kameru, a ona prezrivo frkne kada ugleda svetlo plavi zid iza mene i slične boje posteljinu kreveta na koji sednem trenutak kasnije.

Oni nikako nisu bili za to da dođem ovde, da čuvam decu njihovog jedinog sina.

Taj sin ih je duboko razočarao, izdao je njihovo poverenje, ne jednom, kada je oženio Idu, već i kada je sa njom odlučio da ima decu. Čak i onda kada je podržao moj izbor fakulteta ili kada je platio prvu godinu studija.

Za ovih devet godina samo su dva puta videli unučiće, jednom jer sam ja decu odvela kod njih, kako bi upoznali babu i dedu, ali i u nadi da ih omekšaju. Drugi put na svadbi rođaka. Ponašali su se prema svojoj krvi, kao prema tri mala dosadna stranca.

Moja porodica je jedna od onih idealnih spolja, trulih i praznih iznutra. Brat i ja smo bili predmeti za pokazivanje, lečenje njihovih kompleksa.

Odlični učenici i poslušna, vredna deca. Deca kojima su se divili svi osim naših roditelja, za njih nikada nismo bili dovoljno dobri, uvek je neko drugi bio vredniji, neko imao bolje ocene. Ja sam uvek bila jezičara, ona koja se još i raspravlja. Koja ne stoji pokorno i sluša kako je kinje, već se suprotstavlja, brani sebe, svoje snove.

Stoji uz brata. Jedinu osobu koja mi je pružala ljubav, koja je bila moja snaga i podrška. Onog koji bi svet zapalio kako bi njegova mala sestra uvek imala osmeh.

Onog koji me je od kada znam za sebe čuvao, koji se nikada nije vratio iz skole a da mi nije doneo omiljeni slatkiš. Brata koji je svaki moj nestašluk sakrio, radio moj domaći, rešavao moje zadatke iz matematike, koji se borio za moje snove, glasnije od mene.