Tajna ogrlice ✔

2. dio

Ima par novosti, pa pročitajte (ako već niste) opis priče. Ugl, dogovorila sam se DolorEtLiber da nastavim njene knjige pa bi bilo dobro, ako već niste, da pročitate odlične knjige "Djevojka sa krilima" i "Djevojka bez krila" koje ja i nastavljam (čast mi je).

Uživajte u nastavku :D

***********

Nakon što smo Lina i ja ostavile onog idiota da se grči na podu od bolova i njegovu pratilju u šoku, išle smo ravno prema mojoj ulici. Putem smo pričale o mogućim načinima ubojstva Idiota (naš novi naziv za Alexa). U jednom trenutku sam se osvetoljubivo nasliješila. Ah, kada mi dođe pomisao na dobra stara vremena.

Ne. Ne. I ponovo ne.

Dobro dobro. Samo sam se malo veselila.

Ponavljam, NE. Ako tako nastaviš još će te netko otkriti.

Ma, ljudi su glupi. I prestani se stalno javljati, tko god da jesi.

Ja sam tvoja savjest.

Nemoguće. Ja nemam savjest.

Dobro, svejedno. Vrati se u stvarnost! Ova će te skužiti!

I zaista. Tko bi rekao. Lina me gledala sa zaprepaštenjem. Odmah sam maknula zločesti osmijeh s lica.

"Ok," rekla je još uvijek zaprepašteno buljeći u mene. "Milsim da sam upravo vidjela anđela željnog ubijanja."

Presnule smo u smijeh i trebalo nam je neko vrijeme da se smirimo.Kada sam krenula prečicom Lina me odjedanput počela vući.

"Jesi ti normalna!?" Pokušala je vikati dok šapće što je na kraju ispalo vrištanje. Pročačkala sam uši da provjerim jesu otpale.

"Koliko normalan možeš biti ako treniraš balet i kickboxing?"

Na to se tren skamenila i gotovo sam mogla vidjeti kotačiće kako se vrte u njenoj glavi. Pobjegao mi je mali smiješak na što se vratila u normalu.

"Ne možeš tim putem!" Ponovo je proskitala i ovaj put sam bila sigurna da su moje uši pale negdje u kanalizaciju.

"A ti prestani glumiti probušeni balon!" Proskitala sam na nju, sad je ona bila na redu da začepi uši. Ha.

"Dobro" rekla je ponovo normalnim tonom, ali opet me hvatajući za ruku. "Svejedno. Ja tim putem ne idem" kada je vidjela da sam ja slegnula ramenima i krenula u mračnu uličicu, dodala je "A nećeš ni ti!"

"Zašto?" Pitala sam ju kao kada malo dijete pita mamu zašto mu neće kupiti čokoladicu.

"Zato što ja tako kažem!" Ponovo je prosiktala. Dap, uši, kako je u New Yorku? "To je jedna od najopasnijih i najjezivijih ulica u četvrti!"

"U redu. Prvo, prestani mi slati uši na ekskurzije, a drugo, što mi se može dogoditi?"

Pogledala me wtf? pogledom i nastavila me vući za ruku.

"Zar se ti ne bojiš da će te netko oteti ili... ili nešto još gore?!" Iiii evo uši mi šalju pozdrave iz Japana.

"Ne" odgovorila sam jednostavno na što sam dobila još jedan wtf? pogled.

"Ček, ček, ček. Da vidim jesam li skužila. TI SE NE BOJIŠ RETARDIRANIH OSOBA U TOJ ULICI?!" Razglednica od mojih ušiju sa sjevernog pola. I on se trese od njenog škvičanja.

"Ne" odgovorila sam mirno "Jer smatram da sam i sama pomalo retardirana" ali ne više od tebe - jedva sam uspjela zadržati u svojoj glavi.

Nastavila me vući iako sam protestirala i na kraju sam ipak morala popustiti. Bila je viša i ponešto snažnija od mene, tako da bi me i tako odvukla od te ulice.