misao o tebi i o vedrim januarskim noćima
kada me moliš da ugasim sveću jer se ne vide zvezde
da zatvorim prozor jer orion sija i kroz staklo
a grad je tih iako je ponoć blizu
tih je i posle ponoći
samo ti i ja klečimo na simsu i gledamo zvezde kroz rupice roletni
ne, to zaista nije ništa posebno
ali nekome moram da kažem
ne mogu valjda da držim taj osećaj zauvek u sebi
košulja mi je mokra i topla na ramenu
a oči su ti i dalje mutne i prsti su ti još uvek hladni
ne znam zašto plačemo, poremećena tradicija novogodišnje večeri
možda jer smo previše slabi da zaustavimo zemlju i tlo nam stalno izmiče pod nogama
i bolesni načini da se vreme uhvati i meri nas užasavaju
nemamo nameru da slavimo što prolazi vreme, neuhvatljivo
što postajemo stariji i daleki
nemamo razloga da slavimo nešto tako okrutno
ali lakše je podneti istinu kad obojimo nebo i posmatramo zajedno
"bože, hoće li više prestati da nam zaklanjaju orion?"
