želim da mi bude svejedno, da hodam bosa po jelisejskim poljima posle kiše i da blatom isprskam izloge luis vitona
želim da pocrnim toliko da me ne prepoznaju ljudi iz ulice i da provodim sate u biblioteci samo dišući i upijajući miris znanja iz knjiga
želim da budem povezana sa nekim bez reči, da se razumemo jednim klimanjem glave ali da noću možemo da pričamo u beskraj
želim da sedim na svilenoj posteljini sa čašom nekog starog šampanjca jer je on piće za proslave i da slavim život dok gledam na balkon kroz lelujave zavese
želim da u grudima osećam setu i da me ona prati u svakom udahu koji će učiniti moja pluća oštećena duvanom i želim da se ta seta pretvara u neku tihu, stalnu sreću dole na pristaništu u hladu velikih skela koje dižu brodove
želim da mi sećanja nestanu bez traga dok sedim na stepenicama hotela u stilu ranog dvadesetog veka i pijem neko pivo iz zidarske flaše samo da bih osetila ukus sveta u ustima
želim da nosim nokte crvene kao kapi krvi i da brojim zvezde na balkonu obraslom mahovinom na onoj strani kuće koja gleda na niz borova
želim da osetim kako je to kad možeš da voliš i da se ne plašiš prihvatanja, kad govoriš sve što misliš i te razgovore više ne pamtiš i ne vrtiš ih u glavi danima pošto se završe
želim da ostavim trag u nečijem životu i da se taj trag prenosi na sve ostale živote koji će od njega nastati
želim da se ne plašim smrti kao što se svi smrtnici plaše
želim da odem u pariz i da tamo umrem na balkonu u nekom jeftinom hotelu sa flašom dom perinjona u ruci i sa neponovljivom prazninom u glavi
(nešto što je ranije bilo objavljeno)
