osećam kako kidaju komadiće mene,
svi ljudi koje sretnem na ulici i sa kojima ukrstim poglede otkinuće deo mene da me zadrže, makar samo kao stranca u snovima
kosti su mi šuplje već nekoliko godina, ali zamisli, još uvek ne umem da letim, ne znam da li me to gravitacija privlači suviše jako ili su moja sećanja suviše teška
pokušavam da se rešim nepotrebnih stvari, da napravim mesta za nešto novo, za neku novu sebe, ali samo gomilam cigle i ne rušim stare kolibe
i na kraju ću se opet naći zatrpana ko zna čime, valjda dugmićima sa tuđih kaputa, tuđim pesmama i tuđim godišnjim dobima, dok ne otkrijem da sam sve to vreme samo grebala rupicu na površini svog ledenog brega.
