Jaje (🔚)

12. poglavlje

Dok su pomahnitala stvorenja pokušavala da provale podbočena vrata i da uđu u sobu, Džejms i Ingrid su kovali plan.

Kuća se punila gladnim čeljustima koja su hitale uz stepenice, misleći da ih čeka poslužena večera...

-Misliš li da će to uspjeti?- upita Ingrid.

-Trebalo bi...- izusti otac.

To "trebalo bi" joj nije ulijevalo nikakvu nadu...

-Dobro... Idemo onako kako smo se dogovorili...- reče otac, Ingrid na smrt preplašena klimnu glavom. Otac je skinuo dvije šipke sa kreveta... Jednu je dao kćerki dok je drugu uzeo sebi.

Poljubio ju je u čelo i zagrlio.- Sve će biti dobro... Malo se odmakni... Idemo na tri, četiri, sad... Važi?- reče otac. Ingrid klimnu glavom kao znak shvatanja.

Dok je sklanjao namještaj sa vrata, snažno ih je podupirao, jer je zlo sa druge strane ozbiljno naumilo da prodre unutra.

-Idemo... Tri...- lagano je popuštao dok je Ingrid čvrsto stezala šipku...- Četiri...- aveti su grebali i lupali po vratima, kao da gore u paklu...-Sad!

Otac je malo odškrinuo vrata, eto toliko da samo jedan stvor može da uđe... i  ušao je. Odmah je svojim čeljustima i kandžama skočio na Ingrid koja je od straha ispustila šipku i golim rukama počela da se rve sa njim... Otac je potisnuo hordu stvorenja i zatvorio vrata, pa ih je svim istim podbočio. Grebanje drveta i Ingridina borba za goli život je ispunila prostor tenzijom...

-Eto me dušo...- otac se latio šipke i zvijerski nasrnuo na stvorenje. Gledao je da ga udara svuda po tijelu tražeći slabu tačku, sve dok se Ingrid nije oslobila stiska kandži...

Ingrid se dočepala svoje šipke, krenuvši u napad- da pomogne ocu... ali koliko god ona udarala i lomila stvoru, ono što je ličilo na kosti, on nije posustajao. Udarali su ga gdje su stigli, ali sve je bilo uzalud...

-Izgleda da nema slabu tačku... Šta da radimo?- upita Ingrid dahćući.

-Mora je imati!- prosikta otac i sa šipkom u ruci nasrnu ponovo na stvora. Udarci su pljuštali na sve strane kao i pucketanje kostiju, ali  stvor se brzo obnavljao.

Čim je zaliječio svoje lomove, stvor je skočio na očevo lice, dodirnuvši ga svojim mrtvačko-hladnim kandžama dok mu je u oči dahtao promrzli dah. Otac ga je snažno tresnuo o zid.

-Brani se!- dreknu otac 'ćerki, dok je on pohitao do kovčega u ćošku gdje su držali svakakve sitniše. Izbacivao je sve što mu je došlo pod ruku, tražeći nešto... Ingrid nije znala šta ga je snašlo. -Evo ga...- nakon nekog vremena uzbuđeno izusti.

U ruci je držao providnu bočicu punu mutne tečnosti koju je zafrljačio na stvora, kad ona puče i sav sadržaj bočice se razli po avetinji... Osjetio se miris benzina. Publika ispred vrata je predosjetila opasnost...

Ingrid je posmatrala oca kako pali šibicu, baca na stvora i počinje da bukti kao baklja. Ispuštao je bolne krike i nekontrolisano se bacao po sobi pokušavajući da ugasi vatru sa sebe, dok su Džejms i Ingrid pazili da se vatra ne proširi... Stvorova agresija je oslabila. Počeo je da sagorijeva. Dim je izlazio kroz otvoren prozor nestajući u kovitlacu sniježnih pahulja dok je iza sebe ostavljao smrad spaljene kosti. Pretvorio se u spaljenu lešinu...

-Vatra...- uzbuđeno izusti Ingrid.

-Vatra...- potvrdi otac- Lijek za hladno je toplo... Zadah im je hladan...

Došao je do otvorenog prozora i razgledao daljine. Svašta mu se vrzmalo po glavi... Strah, uzbuđenje, osvetoljubivost... Osjećanja su bila pomješana.-Kuću moramo da zapalimo, zajedno sa njima...- hladno je prozborio.