Jaje (🔚)

3. poglavlje

-Jesi li sigurna da si jutros vidjela neku životinju?- upita Ingrid Karlu.

-Jesam seko... Hodala je na čet'ri noge i brzo se kretala... Bila je spretna kao mačka i brza kao puma...- objašnjavala je Karla.

-Imaš li ideju šta bi to moglo biti?

-Ne znam, stvarno...

Dok su Ingrid i Karla razgovarale kuću je ispunjavao miris ručka i Noinog plača- njihovog najmlađeg brata, koji je još bio u pelenama. Ingrid ga je podigla iz kreveca, i osjetila sraćkin smrad koji je dopirao iz pelena... Karla je sa dva prsta odmah zapušila nos, dok je sa drugom rukom mlatila ispred lica. Noa bi alarmirao samo kada bi se ukakio i kada bi bio gladan... Mada je alarm sada malo poranio...

-Karla!- dozivala ju je majka.

-Molim?- javi se Karla.

-Hajde zatvori kokoške. Nećemo čekati noć. Da ih ne bi nešto odnijelo- reče majka.

-Ako hoćeš mogu ja otići zatvoriti kokoške dok presvučem Nou...- reče Ingrid Karli.

-Meni je mama rekla... Neću da se naljuti...

Karla je izašla iz sobe, ostavivši Ingrid sa Noom i njegovim govanjcima. Soba je bazdila čak i do hodnika. Noa je pravo kenjalo.

-Idem mama!- javi se Karla, prije nego što je izašla iz kuće u punoj zimskoj spremi.

Graciozno je pogledala oko sebe, da se uvjeri da nema ničega, i da, bila je u pravu. Kada bi izlazila vani sa nekim poslom, inače bi se malo poigrala u snijegu ali sada nije imala tu želju...

Noć neće pasti za još dva-tri sata ali sivkasti oblaci koji su marširali nebom mogli bi dan još više skratiti... Karla je u školi učila o zimskom i ljetnjem vremenu i znala je ponešto. Znala je da se zimi dan skraćuje a ljeti produžuje i da su za to baš krivi ovi sivi oblaci.

Uz škripu podnih daski je zakoračila u smrdljivi kokošinjac koji je bazdio, čak više i od Noinog dupeta. Fuj! Prebrojala je sve kokoške i bile su na broju, prišla je gnijezdu da uzme jedno jaje dok je pored njega ležala nakostriješena, krupna kokoška. Sigurno će snijeti još jedno jaje... Jadnica se možda muči... Možda će biti veće od nojevog jajeta... Pa je tako Karla odlučila da pričeka koji minut...

Čekala je i čekala ali se kokoška nije ni pomjerila... Posmatrala je Karlu kao zvijer plijen kojem će iščupati grkljan. Oči joj nisu treperile kao kod svih živih bića, već su samo... nijemo zurile u Karlu... Ona je u svojoj glašici razmatrala sva moguća scenarija koja bi je mogla zadesiti ako priđe kokoški... Mogla bi joj skočiti na glavu i iskopati oko ili ogrebati po licu, pa čak i kljucnuti na sred čela...

Bilo kako bilo, jaje ne smije ostati u gnijezdu tokom noći, jer će te guzice koje su ga snijele, i pojesti... Otac i majka kažu da su ih ponovo počele jesti...

Uplašeno je pružila ruku ka jajetu dok je pogledom fiksirala mrtvo-mirnu koku, pokušavajući da predvidi neki njen pokret... I nije uspjela. Kokoška joj je snažno kljucnula ruku, da je ona refleksno povukla ka sebi i pala na leđa- na njihovo govno. Karla je počela da plače, pa joj je bijesna kokoška skočila na stomak praveći joj ogrebotine po rukama sa svojim kandžama. Nije znala šta ju je snašlo, ili je više boli ili se boji...

Snažno je odgurnula kokošku, da je udarila u zid ali se opet ustrijemila na noge, ali je tada Karla već bila na nogama i spremna za kontru. Nogom ju je frljacnula kao fudbalsku loptu i brzo zatvorila drvena vrata...

Brzo je otrčala u kuću i ispričala roditeljima kako ju je napala luda kokoška, i pokazala im je dokaz- izgrebane, krvave ruke.