Jaje (🔚)

5. poglavlje

Noć. Tiha, ledena noć. Svi su spavali dok se unutar zidina čuo hor hrkanja. Sa druge strane zida je plutao hladni dah... Snijeg je vejao... Mir se širio proplankom. Muk.

Komšinicu još nisu pronašli a sniježni (ne)uslovi su samo otežavali potragu... Tragovi su bivani zatrpani a briga sve veća. Gdje je komšinica? Inspektori su dobijali glavobolje od ovog slučaja jer nije bilo tragova... Jedino su utvrdili da je jadnica pravila sebi večeru. Kajganu. I od tada je nema...

Muk je posjetio i kokošinjac. Sve koke su bile kao poklane, nisu se oglašavale, spavale su. To su bila tako tiha bića, nisu bili kao mačke pa da znaju da predu čak i kada spavaju... Topli dah je posjetio koke... Uvlačio se kroz daske i bazdio je na smrt. Krkljavi uzdisaji su probudili jednu koku... Koka je otvorila oko.

* * *

Vrisak se prolomio kroz kuću, u noći, kao grom iz vedra neba. Svi su skočili sa kreveta kao opareni, dok se Nou vrcnuo u krevecu. Malo je i pišnuo. Vrisak je dolazio iz Karline sobe... Dok su majka i otac dotrčali do sobe na spratu, Ingrid, Karlina starija sestra, je tamo već bila. Sjedila je pored uplakane Karle i pokušavala da je smiri...

-Dušo! Šta je bilo?- upitao je otac, sav bunovan.

-Šta se desilo?- majka će odmah za njim.

-Karla je imala košmar. Nešto ružno je sanjala...- reče Ingrid dok je grlila uplakanu Karlu. Pramenčići kose su joj bili sljepljeni za crvene obraze, suzama.

-Bože koliko sam se prepala...- izusti majka. -Hajdete spavajte, ja ću biti sa njom. Neka samo neko uspava Nou... Jao kako sam se prepala...- kukala je majka. -Ljubice moja, ništa se ne brini... Majka je tu... Uz tebe sam...

Sat je pokazivao četiri sata ujutru. Svi su izašli iz Karline sobe čim im je majka zapovjedila.

-Šta si dušo sanjala? Hoćeš li da pričamo? Hoćeš li da ti napravim kakao?- zapitkivala je majka.

Kada se Karla smirila ispričala joj je svoj san, koji je probudio sve u kući... Navodno se probudila na nekakvom zaleđenom jezeru, pa su je okružile kokoške sa zubima i crvenim očima. Kada je počela da bježi, kokoške su se pretvorile u nekakva crna stvorenja koja su ispuštala dim preko cijelog tijela, i počela su je ganjati... Tada je pukao led i upala je u jezero kao kamen, a dolje ju je čekalo ogromno jaje sa crvenim očima...

Majka ju je zagrlila i poljubila u preznojeno čelo, pa je Karla kasnije zaspala... Majka se nije vraćala u krevet jer nije bilo potrebe... Sat je pokazivao šest sati... Vrijeme prebrzo leti, a toliko posla ima po kući...

Nakon par sati, kada su se svi probudili i doručkovali, došao je veterinar da pregleda kokoške jer ga je otac juče zvao... Otac i on su već bili kod kokošinjca dok su stezali zimsku jaknu i šal oko vrata, da im pahuljice ne upadaju u njedra...

Nisu ni ušli a kokoške su kao pomahnitale počele da skaču na vrata...

-Sad su još agresivnije...- primjeti otac.

-Kao da su ih aveti spopali- našali se veterinar. -Ovo je nešto najčudnije što sam vidio. Kao da su razum izgubile... ako ga životinje uopšte i imaju...

Snažni udarci kokošijih tijela o drvena vrata su bili jezivi.

-Baš tako i izgledaju...- reče otac.

-Ja nemam nikakav prašak iliti lijek za ovo... ovo... ne znam ni kako bih nazvao... Ovo je jezivo... Ova stvorenja su izuzetno opasna za djecu. Mogu stvarno da ih povrijede...

-Pa šta mi preporučujete da uradim?- upita otac.

-Pokoljite ih. Ja to ne bih držao blizu svoje kuće. Kod mene možete nove da naručite...

Otac se nije složio sa veterinarom, jer su mu kokoške u zimi, jedini izvor prihoda, ubijanjem njih samih, stavio bi sebi omču oko vrata... On će se starati o njima, neće djecu više slati, za njih mogu biti opasni...

Dok su išli ka kući, druga komšinica je odnosila, zdrava, friška jaja, od Edvardsovih.