Jaje (🔚)

1. poglavlje

Sniježni smetovi su zakovali El Bejn, malo selo na periferiji Erdena. Erden je bio grad pun napaćenih duša koje su samo znale za rad, rad i rad. Zima im je dobro došla kao odmor i uživanje u izobilju zimnice koju su tokom ljeta pripremali.

Snijeg je zavaljao do kukova pa su na dnevniku upozoravali da djeca i stariji ljudi ne izlaze iz kuće bez prijeke potrebe. Djeca su bila na raspustu tako da se veća pažnja poklanjala starcima.

Kuća Edvardsovih je bila na kraju sela ali ih to nije činilo ništa manje asocijalnim od ostalih. Prve komšije su im bile preko puta dok se niz put nalazilo još par kuća, nepravilno raspoređenih. Svi oni su bili u dobrim odnosima jer nije bilo mjesta pakosti i sujeti... Svi su dijelili mučan i krvav napor. Pomagali su jedni drugima, onoliko koliko su mogli.

Iza kuće porodice Edvards se prostirala šuma iz koje su dolazile lisice, rakuni i ostale životinje koje bi odnijele kokošku iz njihovog kokošinjca. Pa su ih zato čuvali kao kovčeg blaga, jer su im bili jedini izvor prihoda.

Za njihova jaja u selu su svi znali tako da su dobro trgovali. Bliže, a i bolje je bilo svima da kupuju njihova jaja jer su ih hranili prirodnim kukuruzima i nisu dodavali nikakve koncentrate koji bi pokvarili kvalitet.

Kako se noć bližila, uvijek bi neko otišao i zatvorio kokoške da ih ne bi neka šumska zvijerka odnijela. Najčeće je to bila Ingrid- starija sestra od Noe i Karle. Noa je bio beba od sedam mjeseci, Karla, sedmogodišnja hodajuća dosada a Ingrid tinejdžerka od šesnaest ljeta...

Majka je pripremala večeru dok je otac gledao dnevnik, nakon kojeg je bila vremenska prognoza. Prognoze nisu bile dobre... Mećava se neće smirivati još dvije sedmica.

-Uskoro nećemo moći ni iz kuće izaći- prozbori otac.

-Izgleda...- reče majka dok je miješala pire krompir sa pilećim šniclama.

Sa sprata se orio gromoglasni smijeh... To je Karla zasmijavala svog brata. Majka se ljutila na toliku buku ali je bila zaokupljena drugim stvarima. Smirila ih je Ingrid dok je izlazila iz svojih odaja.

-Noa se zakocenuo- reče Ingrid kroz osmijeh dok je kroz prozor posmatrale uskomešane pahulje... Bile su baš ogromne.

-Jesi li zatvorila koke?- upita je otac.

-Nisam, upravo sam krenula...

Nazula je duboke, očeve čizme i navukla debelu jaknu sa kapuljačom. Čim je otvorila vrata, obuzeo ju je hladni osjećaj dok su joj se pahulje zabijale u oči i lice. Samo se ušuškala u jaknu i izašla...

Pahulje su joj upadale u oči tako da je baš slabo vidjela. Škiljila je kao da joj smeta sto sunaca. Dan je izmakao već prije sat vremena tako da je noć harala El Bejnom.

Dok je otvarala vrata kokošinjca obuzimao ju je dobro poznati smrad na koji se navikla kroz godine. Nije više reagovala kao što sada reaguje Karla, tako što deset puta kaže fuj-fuj ili bljak pa tek onda uđe.

Kokošinjac je bio sagrađen od starih daski koje nisu dobro zadržavale toplotu. Gnijezda su bila okačena na zidu, dok ih je par bilo i na tlu. Provjerila je ima li jaja i ništa nije pronašla, sem prazne ljuske u gnijezdu u ćošku. Nakon što ju je uzela, zatvorila je glavna vrata i krenula putem kući.

Čizme je ćušnula u regal a jaknu okačila na kuku na zidu, sa koje se topio snijeg praveći lokvicu na podu... Miris gotove večere joj je raspalio čula i natjerao pljuvačku na usta.

Majka je sve sama postavila po trpezarijskom stolu dok se otac nije ni mrdnuo sa fotelje, bez obzira na majkino peto pozivanje da sjedaju za sto. Karla je nosila Nou niz stepenice i izgledali su preslatko...

-Džejmse, hajde više!"- majka će malo glasnije na šta je otac odreagovao.

-Jesi li pronašla ijedno jaje?- upita otac Ingrid.

-Nisam, ali pronašla sam ovo- reče Ingrid pokazujući ljusku jajeta.

-Izgleda da su kokoške opet počele jesti jaja!- reče majka.

-Zvaćemo veterinara... opet- reče otac.

Nakon večere su otišli spavati, razmišljajući koliko će snijega napadati noćas.