After 3

3

"Ugasi ga."-Hari mumla dok zvuka alarma odzvanja mračnom sobom.
Prelazim prstom preko ekrana i zvuk prestaje. Ramene su mi teška dok se uspravljam da sednem na krevet, težina današnje odluke mi preti da me slomi.
Odluka Univerziteta šta će sa Harijem, Harijeva reakcija na moj odlazak u Sijetl, i konačno Zejnova odluka da li tuži Harija ili ne.
Ne mogu da odredim koja od ovih stvari mw više užasava.
Dok sam upalila svetlo u kupatilu i umila se hladnom vodom, odlučujem da je to ipak Zejnova optužnica protiv Harija. Ako bi Harija poslali u zatvor, iskreno, nemam pojma šta bih radila, šta bi on radio. Ta misao mi izaziva mučninu. Podsećam se Zejnovog zahteva da se nađemo ovog jutra, moj um preplavljuju mogućnosti zbog kojih želi taj razgovor. Uverena sam da je to u vezi sa Harijem i tužbom, ali sam mislila da smo to završili, očigledno sam se prevarila.
Udišem i izdišem u mekani peškir koji visi na zidu. Da li treba da odgovorim Zejnu i bar vidim šta ima da kaže? Možda ima objašnjenje zašto je rekao Tristanu da će ipak tužiti Harija, ili još bolje, zašto je meni rekao da neće, ako je nameravao?
Osećam krivicu što sam ga zamolila da ga ne tuži , posebno kada uzmem u obzir povrede koje mu je Hari naneo, ali više mi je stalo da Hari ne upadne u nevolju, nego što se osećam krivom zbog Zejna. Moje misli me iznezađuju i osećam se još gore sada kada sam ih svesna, ali tako je kako je. Nikada nisam racionalno razmišljala kada je u pitanju Hari, verovatno nikada i necu.
Uzimam telefon i odgovaram Zejnu pre nego što mogu da razmislim o posledicama, samo pokušavam da pomognem Hariju..ponavljam to sebi iznova i iznova dok nameštam kosu i šminkam se.
Ulazim u dnevni i vidim da je ćebe uredno složeno na naslonjač kauča i srce mi propada. Otišao je?
Blagi zbuk otvaranja ormarića u kuhinji podiže moje srce sa poda i odvlači me u mračnu kuhinju.
Palim svetlo i nešto pade na pod.
"Izvini, trudio sam se da budem što tiši."-tata kaže, žureći da podigne činiju sa poda.
"U redu je, bila sam budna. Mogao si da upališ svetlo."-tiho se nasmejem.
"Nisam želeo da vas probudim, samo sam hteo da uzmem malo žitarica, nadam se da je to okej?"
"Naravno da jeste."-pravim kafi i gledam na sat, moram da budim Harija za petnaest minuta.
"Koji su ti planovi za danas?"-pita punih usta Harijevih omiljenih žitarica.
"Ja imam časove, a Hari ima sastanak sa studentskim odborom."
"Stvarno? Zašto?"
Da li da mu kažem?
"Potukao se u kampusu."
" I teraju ga na sastanak sa odborom? U moje vreme dobiješ po koji šamar i to je to."
"Uništio je dosta imovine, skupe imovine i slomio je čoveku nos."-uzdišem stavljajući kašičicu šećera u kafu, treba mi dodatna snaga danas.
"Lepo, a koji je povod tuče?"
"Ja, tako nekako. Bilo je to nešto što se vremenom nakupljalo i konačno jednostavno eksplodiralo."
"Pa Hari mi se sada sviđa i više nego sinoć."-uzdiše.
Vrtim glavom i gutam pola šoljice kafe, puštajući toplu tečnost da smiri moje poludele živce.
"Odakle je on?"
"Iz Engleske."
"Tako sam i mislio, porodica mu je još tamo?"
"Njego mama jeste, tata mu je ovde. On je direktor WSU."
"Ironično, to sa izbacivanjem."
"Baš."
"Tvoja mama ga je upoznala? "-pita sa radoznalošću u očima.
"Da, mrzi ga."-kažem.
"Mržnja je jaka reč."
"Veruj mi, mrzi ga."-bol koji osećam zbog odnosa sa mamom je manji nego što je bio.
"Zna biti malo tvrdoglava, ali je samo zabrinuta za tebe."
"Ne mora da bude, dobro sam."
"Pusti je malo, i doći će sama, ne moraš da biraš između njih. Tvoja baka nije odobravala maminu i moju vezu, verovatno se mršti sad u grobu."-smeje se.
Sve je ovo tako čudno, sedim u kuhinji sa tatom, zbližavamo se uz pahuljice i kafu posle svih ovih godina.
"Teško je jer smo uvek bile bliske, pa bliske koliko je to ona dozvoljavala."
"Oduvek je želela da budeš kao ona, radila je na tome još od kad si bila mala. Nije ona loša Tesi, samo je uplašena."
"Zbog čega?"
"Svega, boji se da izgubi kontrolu. Siguran sam da je bila užasnuta kada te je videla sa Harijem, jer je svatila da više nema kontrolu nad tobom."
"Jesi li ti zato otišao? Zbog njene kontrole?"-buljim u praznu šolju.
"Ne, otišao sam jer sam imao svojih problema i jer nismo bili dobri jedno za drugo. Ne brini zbog nas, brini za sebe i svog problematičnog dečka."-nasmeja se.
Ne mogu da zamislim čoveka ispred sebe i mamu čak ni kako razgovaraju, potpuno su drugačiji. Bacam pogled na sat, prošlo je osam.
"Moram da probudim Harija, oprala sam ti odeću sinoc. Doneću ti kad se obučem. "-govorim dok stavljam šolju u perilicu.
Hari je budan i navlači crnu majicu preko glave.
"Možda bi trebao da obučeš nešto svečanije na sastanak?"-predlažem.
"Zašto?"
"Jer odlučuju o tvojoj obrazovnoj budućnosti, a crna majica ne daje utisak da se trudiš.  Možeš da se presvučeš odmah posle."
"Jebiigaaa."-izdiše.
Prolazim pored njega da mu nađem crnu košulju i pantalone.
"Ne pantalone, dođavola, nee."
"To je samo na kratko."-dodajem mu odeću.
"Ako obučem ovo sranje i oni me izbace, spaliću čitav kampus do temelja."
"Dramiš."-kolutam očima, ali on ne izgleda zabavljeno dok zakopčava pantalone.
"Naš stan i dalje radi kao sklonište za beskućnike?"
Bacam kašulju na krevet i krećem ka vratima.
"Jebi ga, izvini. Postajem nervozan i ne mogu čak ni da te jebem jer ti je tata u sobi pored."-nervozni prsti mu prolaze kroz kosu.
Njegove vulgarne reči nadražuju moje hormone i podsećam sebe da je tata u stanu. Prilazim Hariju dok se njegovi prsti bore sa dugmetom na košulji, nežno mu sklanjam ruke.
"Pusti mene."
Oči mu mekšaju, ali znam da počinje da paniči. Mrzim da ga gledam ovakvog, tako je strano. Uvek je kontrolisan, ne mareći previše zbog bilo čega. Osim u vezi mene, ali čak i tada je prilično dobar u skrivanju emocija.
"Sve će biti u redu bebo, sve će se srediti."
"Bebo?"-momentalno se nasmeja, i moji obrazi porumeneše.
"Da, bebo."-nameštam mu kragnu i on se naginje da me poljubi u nos.
"U pravu si, najgore što može da se desi je da odemo za Englesku."
Ignorišem njegov komentar i okrećem se ka ormaru da nađem šta ću obući.
"Misliš li da će me pustiti da uđem?"-pitam, nesigurna šta da obučem.
"Želiš li da uđeš?"
"Pa ako mi dozvole."-uzimam ljubičastu haljinu koju sam planirala da obučem sutra za posao.
Skidam se i oblačim haljinu što je brže moguće i obuvam crne štikle.
"Možeš li da mi pomogneš?"-pitam ga okrećući mu leđa.
"Namerno me mučiš?"- njegovi prsti klize niz moja ramena i leđa.
"Izvini."-usta su mi suva.
Polako zakopčava haljinu, drhtim dok me ljubi u vrat.
"Moramo da idemo."-kažem i on negoduje, zarivajući prste u koje kukove.
"Pozvaću tatu usput, treba li da odvezemo tog...tvog tatu negde?"
"Pitaću ga, možeš li da mi poneseš torbu?"-klima glavom.
"Tes?"-zove dok izlazim.
"Sviđa mi se ta haljina. Volim te, naravno da te volim..i tvoju novu haljinu."-mumla.
"Volim te, i tvoju fensi odeću."-smejem se i izlazim.
Koliko god mrzela da gledam Harija nervoznog, toliko mi i prija jer me podseća na to da nije uvek tako jak.
Moj tata sedi na kauču, spava.
Ne znam da li da ga probudim ili ostavim da spava dok se mi ne vratimo.
"Pusti ga da spava."-Hari odgovara na moje misli.
Brzo mu pišem poruku objašnjavajući kada se vraćamo i ostavljajući brojeve telefona. Sumnjam da ima mobilni, ali ostavljam ih za svaki slučaj.
Vožnja do kampusa je kratka, previše kratka, a Hari igleda kao da će početi da vrišti ili će da udari nešto svakog momenta.
"Rekao je da ga ovde čekamo."-kaže proveravajući telefon po petnaesti put u pet minuta.
"Evo ga."-pokazujem na sivo auto koje ulazi na parking.
"Konačno, gde je do sad koji kurac?"
"Budi fin prema njemu, ovo radi za tebe. Molim te, samo budi fin."-molim ga i on puhće frustriran , ali se slaže.
Liam i Karen su sa Kenom, to je iznenadilo Harija, a meni izmamilo osmeh. Volim ih mnogo jer su mu podrška, čak i kada se on ponaša da mu to nije potrebno.
"Zar nemaš ništa pametnije da radiš?"-Hari pita Liama dok nam prilaze.
"A ti?"-Liam odgovara na šta se Hari smeje.
Karen primećuje njihovo ponašanje i osmeh joj ne može biti veći.
"Nadam se da ovo neće dugo trajati. Zvao sam sve koje poznajem i rekao da povuke sve veze koje imaju, tako da se molim najboljem. I pusti mene da pričam tamo, ozbiljno."-Ken upućuje Harija dok prilazimo velikim drvenim vratima administrativne zgrade.
"U redu."-Hari se ne buni.
"Tesa, žao mi je, ali ne možeš ući sa nama. Nisam hteo da navaljujem, a i možeš da sačekaš ispred."-Ken mi daje suosećajan osmeh, dok Hari prelazi u potpuno paničan mod.
"Kako misliš ne može unutra? Potrebna mi je tamo!"-glas mu se podiže.
"Znam, žao mi je, ali samo porodica može da uđe, čak i da je svedok bilo bi teško."-njegov tata objašnjava dok nas vodi niz hodnik.
Stajemo ispred sobe označene sa 'konferencija'.
"U redu je."-uveram ga.
Pušta mi ruku i klima glavom, gledajući ubitačno svog oca.
" Hari, molim te, daj najbolje od sebe da...."
"Hoću, hoću."-ljubi mi čelo i njih četvoro ulaze unutra.
Želim da pitam Liama da ostane sa mnom, ali znam da je Hariju potrebniji, hteo to on da prizna ili ne.
Osećam se beskorisno sedeći ovde dok grupa ljudi u odelima odlučuju o Harijevoj budućnosti.
Vadim telefon iz torbe.
*Ja sam u zgradi administracije, možeš li da dođeš ovde?*
Posle par minuta mi stiže odgovor.
*Da, krećem.*
*Biću ispred.*-šaljem.
Još jednom pogledam u vrata i odlazim da se nađem sa Zejnom. Hladno je, previše hladno za čekanje u haljini do kolena, ali nemam puno izbora.
Taman kada sam se spremala da se vratim unutra, Zejnov stari džip se pojavljuje na parkingu. Izlazi iz auta u crnom džemperu i tamnim farmerkama.
Rane na njegovom licu me šokiraju ponovo, iako sam ga videla juče.
"Hej."-stavlja ruke u džepove svog džempera.
"Hej, hvala što si došao."
"Bila je moja ideja, sećaš se?"-smeje se i osećam se malo manje uzmemireno.
"U pravu si."-i ja se smejem.
"Želim da pričamo o tome šta si mi rekla u bolnici."-govori upravo ono što sam ja nameravala.
"Takođe."
"Ti prva."
"Stef mi je rekla da si rekao Tristanu da ćeš tužiti Harija."-trudim se da ne gledam u njegove povrede i krvave oči.
"I jesam."
"Jesi? Ali meni si rekao da nećeš, zašto si lagao?"-povređenost je očigledna u mom drhtavom glasu.
"Nisam te lagao, mislio sam to kada sam ti rekao."
"Šta te je nateralo da promeniš mišljenje?"-približavam mu se.
"Mnoge stvari, razmišljao sam o svim sranjima koja mi je uradio, a i tebi. Ne zaslužuje da se samo tako izvuče. Pogledaj mi lice zaboga."
Nisam sigirna šta bih mu rekla, ima svako pravo da bude ljut na Harija, ali bih volela kada to ne bi radio pravnim putem.
"Već ima problem sa studentskim odborom."-kažem u nadi da ću mu promeniti mišljenje.
"Neće on upasti u nevolje, Stef mi je rekla da mu je tata direktor."-ruga se.
Jebiga Stef, što bi mu to rekla?
"To ne znači da neće imati problema."
"Zašto si uvek tako brza u odbrani njega? Nije bitno šta uradi, ti si uvek tu da biješ njegove bitke!"
"To nije istina."-lažem.
"Da, jeste! I sama znaš da je tako, rekla si mi da ćeš razmisliti o tome da ga ostaviš, a onda te vidim sa njim u radnji neki dan, to mi baš i nema smisla."
"Znam da ne razumeš, ali ga volim."
"Ako ga voliš toliko, zašto bežiš u Sijetl?"- njegove reči me zakucavaju.
"Ne bežim, idem tamo jer mi se pružila bolja prilika."
"Ako mi možeš reći da nemaš nikakva osećanja prema meni, apsolutno ništa, odustaću od tužbe."
"Šta?"-čini mi se da je vazduh postao hladniji, a vetar jači.
"Čula si me, reci mi da te ostavim na miru i da nikada više ne progovorim sa tobom i to ću uraditi."
Njegov zahtev me podseća na nešto šro mi je Hari davno rekao.
"Ne želim to, ne želim da više nikad ne pričam sa tobom?"-priznajem.
"Pa šta hoćeš onda? Jer mi izgledaš jednako zbunjeno kao i ja! Šalješ mi poruke, viđaš se sa mnom, poljubila si me, spavala si u mom krevetu pored mene, uvek meni dolaziš kada te povredi! Šta hoćeš od mene?"-glas mu je prošaran tugom i besom.
Mislila sam da sam mu bila jasna u bolnici.
"Ne znam šta hoću od tebe! Volim ga i to se nikada neće promeniti, žao mi je što sam ti dala lažnu nadu, ali ja.."
"Reci mi zašto ideš u Sijetl za sedam dana, a nisi mu još rekla?!"-pita mašući rukama.
"Ne znam, reći ću mu kada mi se pruži prilika."
"Nećeš mu reći, jer znaš da će te ostaviti."-Zejn puca i gleda iza mene.
"On..pa.."-ne znam šta da kažem, u pravu je.
"Pa, znaš šta Tesa? Možeš mi se kasnije zahvaliti."
"Za šta?"- gledam kako mu se usne izvijaju u zao osmeh.
"Što sam mu rekao umesto tebe."-Zejn mi rukom pokazuje da se okrenem, drhtaji struje mojim telom.
Znam  da ću videti Harija kada dr okrenem. Kunem se da ćujem njegovo besno disanje kroz grubi vetar.