After 3

20

Harijeva perspektiva:

Ne znam gde jebeno da odem, ali znam da nije dobra ideja da se vracam gore. Samo cu je jos vise iznervirati.

Znam da je iscrpljena, vidim joj to na licu svaki put kad nesto sjebem.
Tuca sa Zejnom, laz o izbacivanju sa fakulteta, sva greska ostavlja oziljak na njoj. Ona misli da ja to ne primecujem, ali vidim, sve vidim.
Sto sam morao da ukljucim spikerfon?
Da nisam to uradio mogao bih da popravim ovo sranje i sve bi bilo drugacije.

Udaran sakom o zid pored stepenica, to mi je valjda u prirodi.
"Jebiga."- nije samo malter, sve je od cigli i zaboravio sam kako to boli.
Drzim ruku i pokusavam sa zaustavim sebe, jer zelim da udarim nesto opet.
Srevom, nema krvi, ostace samo modrica. Nista novo, zar ne?

'Muka mi je od ovog kruga, rekla sam ti pre, ali me nisi slusao.'

Bacam se na kauc, kao neko neposlusno dete. To i jesam, jebeno dete. Ona to zna, ja to znam..dodjavola, svi to znaju.
Trebao bih da odstampam govno na majici i da je nosim.
A, mozda bi trebalo da odem gore i pokusam jos jednom da joj objasnim sta sam uradio, ali plasim se.
Nikada je nisam video takvu.

U poslednja tri minuta je psovala vise nego od kako je poznajem.

Da nije bilo jastuka, udarila bi mene.
Voleo bih da jeste. Zasluzio sam.
Moram jebeno da odem odavde.
Da me nije naterala da se dovezem ovde sa ovom savrsenom porodicom, sada bih mogao da sednem u auto i odem u tri lepe.
Da konacno zavrsim ovo porodicno putovanje.
A, nisam cak ni zeleo da dodjem.
Mada, voznja brodom je bila okej...

Ali, putovanje uopsteno je stanje, a sad je i ona ljuta na mene.
Dakle, zasto bih ja i dalje ostaojao ovde?
Osim mozda da joj dokazem  da sam nameravao da ispravim gresku.
Pa, nisam to uradio na vreme, ali hteo sam.

Znam sa je sjebano to sto sam se petljao oko njenog stana, ali pokusavam da se drzim sa slamku  i da nadjem razlog zasto me ne bi ostavila.

Znam sta bi se desilo u Sijetlu, a to se ne bi dobro zavrsilo.

Buljim u plafon, nesiguran sta da radim.
Ne mogu samo da sedim ovde, a ne mogu no gore.
Prosetacu, to rade normalni ljudi kada popizde.
Ne udaraju o zidove kretenu, i ne lome kosti.
Moram da obucem nesto pre toga.

Vrata Liamove sobe su otvorene i odmah prevrcem ocima.
Odeca mu je slozena na krevetu, mora da je planirao da je stavi u ormar, ali su ga savrseni mama i tata odvukli u komsiluk.
Gledam po sobi, ocajnicki trazim bilo sta bez kragne.
Bingo! Plava majica i crna trenerka.
O, kako jebeno slatko!
Ne mogu da verujem da sam pozajmio   odecu od Liama.

Nadam se da se Tesa nece ljutiti, ali kao i da bi mogla da se naljuti jos vise.
Jebote, nisam ocekivao da ce tako reagovati, ne osecam se lose zbog njenih reci, vec zbog nacina na koji me je gledala kada sam izlazio iz sobe.
Pogled je govorio mnogo vise, i upasio me je vise nego sto bi bilo koja rec mogla.

Bacam pogled ka vratima onoga sto je do pre dvadeset minuta bila nasa soba, okrecem se i izlazim iz kuce.
Taman kada sam izlazio, moj omiljeni polubrat  se pojavljuje.
Pa, bar je sam.

"Gde mi je otac?"

"Nosis moje stvari?"- pita vidno zbunjen.

"Um, aha ja...nisam imao izbora, nepravi frku oko toga."

Osmeh na njegovom licu mi govori da je bas to hteo da uradi.

"Okej, gde je Tesa?"

"Unutra je."

"Sta si sad uradio?"

Sta dodjavola!?

"Sto mislis da sam bilo sta uradio?"- pitam, a on se mrsti.

"Okej, jesam. Uradio sam. Nesto jebeno glupo, ali ne mogu da slusam tvoja sranja, pa samo zaboravi."

"Okej."-sleze ramenima i prolazi.

Nekako sam se nadao da ce nesto reci, dobar je sa saverima. Ponekad.

"Cekaj..."-zovem ga i on se okrece.
"Neces me pitati sta je bilo?"

"Rekao si da neces da pricas o tome."- odgovara.

"Da, ali..pa.."-ne znam sta da mu kazem.
Gleda me kao da su mi izrasle jos dve glave.

"Hoces da te pitam?"- smeska se zadovoljno.

"Ja sam razlog..."-i bas tada se pojavljunu Karen i moj otac.

"Razlog cega?"- Liam gleda kako se priblizavaju.

"Nicega, nema veze."- uzdisem dok prolazim prstima nervozno kroz kosu.

"Hej Hari, gde je Tesa?"-pita Karen.

Sto me svi to pitaju, kao da sam zalepljen za nju.
Nesto ne steze u grudima, podseca da verovatno to nikad vise necu biti.

"Spava unutra."-lazem i okrecem se ka Liamu.
"Mozes li da pripazis na nju?"
Klima glavom.

"Gde ides?"-pita me otac.

"Van."-hodam brze.

Kada sam stigao do znaka stop, nekoliko ulica dalje, shvatio sam da nemam pojma gde sam, niti kako da se vratim odakle sam dosao.
Sad zvanicno mrzim ovo mesto.

Mada, nije izgledalo tako lose dok sam gledao kako se Tesina kosa mrsi na vetru dok posmatra vodu, usama izvijenih u osmeh.
Izgledala je tako opusteno, kao mirni talasi oko nas.

"Izgubio si se ili tako nesto?"- zenski glas mi rasprsuje sliku Tesinih usana.

Kad sam se krenuo, video sam devojku mojih godina.
Braon kosa joj je duga, kao Tesina i sama je.
Gledam oko nas, nema nicega. Samo prazna ulica i zemlja.

"A ti?"- pitam, primecujem da nosi dugu suknju.

Smeje se dok mi se priblizava. Mora da je poludela cim sama luta ulicama i prica sa strancima.

"Ne, ja bezem."- vraca kosu iza uha.

"Bezis?"

U tom slucaju je bolje da vucem dupe dalje niz ulicu. Poslednje sto mi sad treba je ljuti otac neke tamo lude tinejdzerke.

"Ne.."- smeje se.
"Dosla sam u posetu roditeljima i smorili su me do smrti."

"O, fino.."- okrecem se i odlazim.

"Ides na pogresnu stranu."

"Zabole me."

Prevrcem ocima jer cujem njene korake za mnom.