Od pakla do raja|Drugi Deo|✅

"Mrzim te"

Prilazio sam parkingu i ugledao Natašu. Ležala je pored vrata na betonu. Potrčao sam i podigao joj glavu.

-Koji...Nataša!- počeo sam da je drmama. Nije reagovala. Podigao sam je i video njeno unakaženo lice. Prebijena je. Svuda po njoj je bila krv. Smestio sam je na zadnje sedište i dao gas do bolnice.

-Nataša! Šta sam to uradio..- udario sam rukom o volan.

Parkirao sam na ulazu u bolnicu i izneo je.

-Molim vas, pomozite.- lekari su prišli i stavili je na kolica.

-Šta se desilo?- upitala me je medicinska sestra.

-Ja..ja ne znam. Tako sam je našao. Molim vas spasite je.- okrenuo sam se i otišao do čekaonice.

-Najnovije vesti. Svi eksplicitni snimci su uklonjeni sa portala. Kako saznajemo, gospodja Nataša je danas izašla iz stana u večernjim časovima za svojim mužem. Bila je pretučena i vidno uznemirena.

Slušao sam vesti i ljude koji cvokoću.

Pljuvali su me, ali nisam reagovao. Interesuje me samo ona. Naslonio sam se laktovima na kolena i držao za glavu.

-Gospodine, moraćete dati izjavu policiji. Razumite.

-Kako je?- okrenuo sam se i ugledao policajce.

-U redu je. Ne brinite. Čim se probudi i gospodja će dati izjavu.- klimnuo sam glavom u znak zahvalnosti.

Krenuo sam za polocajcima, dopustili su mi da idem svojim kolima.

Na red su došla razna pitanja o našem braku i firmi. Ne vidim osudu u njihovim očima i to mi daje snagu, jer znam da mi veruju.

Nakon sat vremena, bio sam slobodan.

Nataša

Otvaram oči i u tom trenutku me preseče oštar bol kod stomaka. Blago podižem glavu i zagledam se u svoje telo. Ruke i noge su mi u modricama. Na stomaku imam zavoje.

-Dušo, budna si?- ugledala sam mamu kako mi prilazi.

-Mama, šta ćeš ti ovde? Nisi morala da dolaziš.- stvarno nije trbeala da dolazi, a i ne želim da me neko dodatno davi.

-Kako nisam? Pogledaj šta ti se desilo. Svi smo se zabrinuli.- sela je pored mene i čvrsto me uhvatila za ruku.

-Vasil?- kratko sam pitala. Bojim se od same pomisli na njega.

-Nije tu, žao mi je.- spustula je glavu.
-Tata?

-Tata i Nemanja su otišli kao pratnja  za izvoz robe. Uskoro će se vratiti.

-Koji je dan? Koliko spavam?- počela sam pogledom da tražim telefon po bolničkoj  sobi.

-Danas je četvrtak, spavala si dva dana. Mislila sam da ćeš brzo da se probudiš i da ću se vratiti za jedan dan. Zbog toga moram danas da odem.- klimnula sam glavom.

-Kako je Milica?- malo vedrijih tema.
-Odlično je. Uživa svakim danom sve više. Nedostaješ joj.- pogledala je na svoj sat. Verovatno treba da ide.

-Srećan put, mama. Čućemo se.- gledala me je desetak sekundi, a onda prihvatila u svoj zagrljaj. Njene suze su se slivale niz moje obraze, a onda se naglo udaljila i otišla.

Žao mi je majko, ali ovo je bio tvoj izbor.

- Dobar dan, kako ste?- ušao je doktor.

-Dobro sam, imam bolove.- prišao mi je izvadio infuziju.

-Dobili ste lekove i možete ići na kućno lečenje. Objasnio sam sve Vašem suprugu, ne morate ništa da brinete.- pomalo sam zatečena ovim govorom, ali u redu. Samo želim da dodjem kući.

-U redu.- izašao je.

Polako sam ustala.

-Dobar dan, gospodjo. Imamo par pitanja za Vas.- policija.

-To nije bio moj muž, to je bio Strahinja Lalić. Nemam šta da dodam.

- U redu, hvala.- sklonila sam pogled u stranu i primetila telefon.

Krenula sam da zovem Ivonu, ali me je prekinuo čovek koji je stojao na vratima.

-Tvoje stvari. Obuci se za, imaš dva minuta.- još uvek sam držala telefon u ruci. To je valjda značilo da me on vodi kući.

Pogledala sam u stvari na krevetu.

Trenerka i naočare za sunce.

Mislio je baš na sve.

-Je l možeš sama da hodaš?- imao je tako nezainteresovanu facu, da mi je došlo da kažem da ću se sama vratiti peške.

-Da.- stajao je skrštenih ruku ispred mene, dok sam ja ustajala.

-Telefon.

-ŠTA TELEFON!?

-Zaboravićeš telefon.- pogledala sam na krevet i shvatila da sam krenula bez telefona. Uzela sam ga i stavila u džep.

Mrzim te Vasile.

Glasaj⭐ i komentariši💬, nadam se da ti se svideo👍 ovaj nastavak.

Pozdrav👋❤️❤️