𝐙𝐚𝐭𝐢𝐬̌𝐣𝐞 𝐩𝐫𝐞𝐝 𝐛𝐮𝐫𝐮| 𝐳𝐚𝐯𝐫𝐬̌𝐞𝐧𝐚 ✔︎

Osamnaesto poglavlje

Matea
Cijelu prošlu noć imala sam taj čudan osjećaj u stomaku koji mi nije dozvolio da spavam. Unosio je u mene osjećaj straha, i mnogo sam se plašila. A nije trebalo. Ne poslije onakve noći sa Olego. Bukvalno mi je bio prvi u svemu a i ja bi tako dozvolila i sve ostalo. Džaba njegov zagrljaj i ovako dok ga mirno gledam dok spava, ni to mi nije pomoglo da ova nesigurnost prođe. Dozvolila sam sebi ovu noć bez sna. Samo da njega gledam ovakvog spokojnog. Stvarno smo imali predivni a ako ne i najbolji trenutaka. Kad se samo sjetim naše čuveno upoznavanje, pa naša prva večera a tek poljubac kada sam se onesvjestila.

Čekaj Matea, nemoj da ti misli idu u tom pravcu. Biće još ovakvih trenutaka, samo da ova nervoza prođe. Ali kako. Nikako ne mogu da se otmem tome da su nam možda ovo zadnji srećni trenuci. Šta ako sam je na sve ovo i previše naviknula? Toliko kao mala odbačena od svih i toliko godina čekala na mrvu ljubavi a odjednom dobijem ljubav na izvoz. Pa se ja i ne znam sa tim i ponašati. Često je to meni mama govorila:
"Toliko si jadna, da očekuješ za sve što uradiš u kući, ili ti neko malo posveti pažnje, da dobiješ ljubav? E jadnice."

Mazim Olega po licu, želim da zapamtim svaku najmanju liniju. Kada vas ljudi toliko godina smatraju da ste niko i ništa, onda konačno shvatite da su oni i u pravu. Bolilo me je to što sam u svojoj porodici bila osoba sa velikim srcem, koja je tražila samo ljubav. Roditelji su mi bili finansijski moćni, ništa nam nije falilo, ali meni ipak jeste. Ta nedostižna ljubav. Zato sam bjeg tražila u ljibavnim romanima. Uvijek bi prije kupovine uzela neku knjigu i otvorila zadnju stranicu.

Znam da niko to ne radi, ali šta će mi knjiga sa tužnim krajem. Samo me zanimao hepi end i čuveni poljubac na kraju. Zato se nikad i nisam poljubila dok se Oleg nije pojavio. Ne znam čime sam ga zaslužila. Kada vas niko me doživljava u školi ni 5 posto pohotovo ne momci, kada niste privlačni a još se i ne šminkate svakako niste im zanimljivi. A što bi im bili. Pored tih savršenih djevojaka koje bi bile ofarbane, savršenih usana i obrva a tek noktiju. A vi tek učite kako se lak koristi.

Nikada i nisam bila dio tog društva. U grad nisam ni izlazila. Kada bi se gdje pojavila svi bi zbijali šale na moj račun a ja se ne bi znala sa tim nositi i to bi se uglavnom završavalo mojim tračem kući, do sobe i plakala bi cijelu noć. Jedino društvo mi je pravio moj bijeli medo. Koji sam sama kupila. Sve bi one dobile to za poklon za Valentinovo od momaka, a ja kako nisam imala sama sam ga kupila. Plašila bi se noću spavati pa bi njega grlila. A onda se jednom moja majka naljutila pošto nisam uradila ono što se inače od mene očekivalo a to da budem poslušna, samo je uzela medu i makazama isjekla ga pred mojim očima.

Taj dan nisam plakala. Samo sam okrenula i pobjegla iz te kuće kolilo god su me noge nosile. Sjećam se tih prvi dana slobode, bila sam pa srećna. Kako sam imala nešto malo novca u novčaniku došla sam autobusom na ovo more i ovdje se zaposlila. Oni nikada nisu ni pitali, ni tražili me. A ni ja nisam se zanimala za njih. Imala sam posao, slušala Sarina naređivanja. Ali ni to me nije slomilo. Bilo je i gorih stvari od nje.

Sve sam ja izdržala gore, izdržat ću i ovo. Zato nisam Olegu njih ni pominjala. Prvo mi je bilo sramota i reći sve ovo. Možda bi i on mislio da sam samo neka jadnica željna ljubavi. Ali ne on nije kao drugi. On je najbolji i samo moj. A ja mislim da ga.. Da volim ga.

"Šta si to rekla?" , nisam ni bila svjesna da sam ovu zadnju rečenicu naglas izgovorila. Šta sad da radim. Da. Ovo uvijek uspije ćutim i pravim se blesava.

"Reci mi, potrebno je da ovo još jednom čujem." , Oleg se već razbudio i čvrsto drži moje lice svojim rukama.

"Ja.. vol.. volim te." , i samo to je bilo dovoljno da on me tako gladno i željno poljubi. Zubi nam se sudaraju, doslovno jedno drugog grizemo, u poljubcu a to više nije bitno.

"Volim i ja tebe." , reče mi kada obadvoje se malo razdvojimo da dođemo do vazduha.

Nikad nisam ni razmišljala šta ove dvije riječi mogu meni da urade. Znate onaj osjećaj kada nešto tako dugo želite? I želite uprkos svim lošim danima. I ono se nikad da se ostvari koliko god mi radili dobre stvari, bili dobri. Toga nema. A kada se najmanje nadate onda se upravo to dogodi i sav svijet je opet samo vaš. Mislim da nema ljepšeg osjećaja. Sada znam da je Oleg onaj pravi. Da samo sa njim želim imati sve. Želim da imam sve kao one iz romana, ljubav do kraja života, mnogo djece, psa i kućicu. A to sve želim sa njim. Samo on i ja. Niko nam drugi i ne treba.

Kada smo priznali te dvije velike a tako male riječ vodili smo ljubav tako polako, kao da smo željeli da pamtimo svaku sekundu.

I nek ovaj grozni osjećaj više prođe. Imam Olega. Zajedno smo jači protiv svake bure, tuđe mržnje.

Naša ljubavje jaka.

"Ljubav i osjećaji su kao valovi mora. Ne možeš ih spriječiti da udare, ali možeš odlučiti kojeg ćeš propustiti."

Mišljenja 😍